Starmali

90

„СТАРМАЛИ" БР. 12. ЗА 1887.

Мишо, наложи у паклу ватру — и све Мишо, па Мишо, где се год треба знојити!" На ову стару причу сетио сам се приликом ономадашње светковине позоришне. Ту се богме имао горопадно да зноји паш уважени и вредни господин Тона. И с њиме је готово, као и са оним Мишом. Ево како: Тоно, уређуј Летопис — Тоно, састављај скупштинске записнике — Тоно, води кореспонденцију — Тоно, поучи дилетанте — Тоно, ангажуј нову глумицу — Тоно, говори надгробно слово — Тоно, говори свечан говор — Тоно, сазови скупштину „црвеног крста" -— Тоно, телеграфиши јубилару у Загреб — Тоно, напиши за новине извештај о концерту — Тоно, уређуј лист ,Позориште" — Тоно, набави венац за високог покојника — Тоно, држи пробе за позоришне представе — Тоно, заиђи по кућама па купи претплату на представе — Тоно, иди у Суботицу па говори на беседи — Тоно, преведи „Далардин" оглас на српски и аа немачки — Тоно, наручи нову доламу за Краљевића Марка — Тоно, истакни се за кандидата на угарски сабор — Тоно, држи коректуру и ревизију — Тоно, напиши натписе за транспаренат — Тоно, потпиши ономе сиромашку „векслу" —Тоно, плати оно што си потписао — и тако све Тоно, па Тоно, као оно у причи Мишо, па Мишо. На ово ће можда когод рећи: Е, то је тако само овде на земљи, али за то ће Тона уживати рајскога мира на ономе свету, онде ће се моћи одмарати целе вечности. Али ја то чисто не могу да верујем. Ја све миелим да ће и на небу бити: Тоно, иди поучи анђеле и аранђеле како да аражују концерат — Тоно, напиши Хаџићу-Светићу извештај о стању Матице, коју је он основао — Тоно, позајми Рајковићу књигу из Матичине библиотеке Тоно, напиши

Преко Мајевице! Путописна цртица од др-а Казбулбуца (Свршетав.) Ни соба, коју моји лепи и нелепи сапутиици заједнички узеше (Чивуткиња се само смеши па вели: ГатШепгнптег) није била много лепша од черге оних наших кумова, али моја ћелија изгледала је као да је ту скоро држан тузлански вашар. Зидови овде онде нричају и доказују да су били некад п л а в о, за тим з е л е н о, па онда ж у т о и, бог свети зна још како омазани. Читаве генерације оставиле су овде свој траг. Патос није био баш гладак као асфалт, али није био баш ни као тузланска калдрма. Жалостан поглед бацим на мој злеуди кревет са његовом вопросителном превлаком, и кад се сетих, да ја треба целу ноћ на овим пашећим душецима, сам самцит да пробавим (они поред мене бар нису сами, па се имају коме тужити и јадати), — онда помислих у себи . . . али срећа што се ни у Тузли на мисли још ништа не плаћа. У то ће Чивутка турити нос кроз отшкринута врата и развући дебеле усне: »1з таз §еШН§?" — Не знам од куда се брже боље прекрстих и повивах: Буди бог с дами! а Чивутка се поплаши па стругне надоље. — Мало

натпис над рајским вратима у свима језицима (јер људи очекују бар на небу равноправност) — Тоно, исплати писцу „Покондирене Тикве" тантијему Тоно, напиши за новине допис из „Елизијума" Тоно, спреми се да поздравиш говором новоумрлог српског списатеља при уласку у небо — Тоно, телеграфирај Велзевулу у пакао да је опет умрво један смирени калуђер — Тоно, води депутацију св. Илији, да не потуче винограде — Тоно, измоли од господа бога мало више слоге за српски народ — Тоно, моли Саву Текелију да опрости неким својим потомцима — Тоно, метни на Лазареву суботу нов лаворов венац на главу Лази Телечком — Тоно, измоли да се пошље у Београд мало више „видела" (али оног правог, „ехт") — Тоно, приправи за српске списатеље коју асуру, да пмају где лећи — Тоно, достави Вуку Караџићу прву књигу његових дела (уједно га замоли, да их чита кроз прсте — Тоно, јави Ранке-у, Даничићу и другима, да нису више чланови „Срп. ученог друштва" — и тако све Тоно, па Тоно, баш ка' и овде на земљи. ГајдашевиЈЈ.

0 и т н и ц е. Ситно пада кишица Кад је облак високо. Ситно нада субвеициЈа, Кад је Герман далеко. Сада истом видимо Шта близина вреди. У близини масан џеп Много с' лакше цеди. Др. Ст. П. и Др. Ј. Г.

после сиђосмо сви у кавану, која има више ћошкова него столова, а више столова него гостију. Пођемо кроз варош, и кад вам кажем да смо за 2—3 сата с в е видели, што се видети има, онда ће те знати, да Тузла само са свога дивног ноложаја толико вреди. Наумилисмо и сутра овде остати, јер до места нашега циља немамо више далеко. После вечере, која ми је на онакав ручак изгледала као постан пасуљ после каквог прасенцета, зажеле лепотице наше (или управо њихове) да почину, те се тако упутимо опет к нашем „грандхотелу" и нреко мрачних степеница једва напипасмо своје собе. „Лаку ноћ!" рекоше ми моја два сапутника; „Лаку благу ноћ!" рекоше ми и обе сапутнице; и ја сам њима нешто промрмљао, руковасмо се, пак је разиђосмо во своја си. — Одвише сам добро провео на Мајевици, а да би после онака дапа а у оваком кокошињаку могао мира наћи. Ја иначе нисам превртљив човек ал ове ноћи превртао сам се као чиков. Да се не бојах пробудити своје суседе (управо сулеге) толико би пута викнуо: Ох Тузло, Тузло, баш је ту зло! Тешио сам се само помишљу: можда је ту зло само мени, а другима, који су се навикнули, можда је сасвим обично. Така утеха може велике духове и да утеши, али ја сам једва чекао да сване (ал то једва чекају и други Бошњаци, па ма како да им је добро). Ал ко чека дочека, — чим је нешто малчице