Stevana Stratimirovića mitropolita karlovačkog plan za oslobođenje srpskog naroda

(Стевана Стратимировића план == 1

и да и овом приликом оставе наш народ Турцима на покољ, када, по запису хаџи Рувима, чуше Срби овај- жалосни „глас горче пелена, вапише, оутробамђ проплакаше: оуви, оуви, ни

семо ни онамо прибљжати ко може“, онда је он помагао Нем-_

цима, да наговоре београдске трговце, да са својим имућством. пређу с оне стране Саве, чак је у цркви на богослужењу клео: оне, који не хтедоше напустити огњишта, називајући их Турцима и Чивутима. Бојећи се да их и овом приликом не преваре“ Немци, нико не послуша, сем митрополита Дионисија.') Зато је награђен избором за будимског епископа. И тамо је био оруђе политике аустријске и замки каголиштва око православне Рускиње на двору палатина. „Како чланове Краљевског Савета, тако и друге знатне особе, старао се он уверити, да је руска.

црква у многоме одступила од грчке и да зато има потребе“

у радикалним реформама. Под овим изговорима он се на свемогуће начине старао, да сам врши богослужење у руској. придворној цркви, да буде духовник велике кнегиње и тиме потпомогне брзи прелазак њен у папизам“. Томе је тежио и богати кнез Баћани, кардинал и угарски примас, и многи други, на чије се досадне покушаје,- да је верски саблазне, често жа= лила Самборском и поверила му, да инсталира у двору уметнички израђену православну цркву, којом су је обдарили били родидељи њени“)

Отклонивши и верске интриге око сахране кнегињине,. Самборски је био иницијатор за подизање православне цркве. над гробом њеним у селу Ирми, крај Пеште, која је за онамошње православне Србе постала била нови символ и замена. оном надању, што им гаје донео био долазак православне кћери руског цара у њихову средину и то онако близо хабзбуршком престолу, са кога се српски народ стално запостављао и потпомагало прозелитско гоњење православља његовог. Један од савремених Руса, који нас је добро познавао и о нама. писао, у путопису своме каже за ову цркву, како јео празницима посећују добри Срби из суседних селаз), а песник Державин, Гаврил Романовић (1743.—1816.), у песми својој „Зроди

1) Љуб. Стојановић, Стари српски Записи и натписи, књ, П, Београд 1908, зап. 3651. и 3652. | 3) Труд Ктев Дух. Ак., декембар 1896. г, 49.

8) Владимпрљ Б. Броневсјан, Путешествје отљ Тргеста до С. а бурга !810., Москва 1828. г.

А.