Stevana Stratimirovića mitropolita karlovačkog plan za oslobođenje srpskog naroda

ЈХ

Стевана Стратимировића план 21

круга љубимаца његових, с којима је још као наследник кројио планове о унутарњем преображају Русије. То су били: Н.Н.

Новосељцев, гроф П. А. Строганов, В. П. Кочубеј и Пољак |

кнез Адам Чарториски, како се говорило, — „неофицијални кебинет“, „просвећени људи“, најистакнутији представници ондашње руске аристокрације, одрасле на напредној француској литератури друге половине ХУШ века. Убеђени последоваоци рационалне философије, они су се одречно понашали према ономе, што је народно. Она су у времену од 1801—1806. 10дине потпуно узели били у своје руке Александра |, гледали на њега с висине, налазили да је он невешт, мекан и лењ, и да та, као таквог, не губећи време, треба запленити, док их други не би у томе предухитрили. Сва су четворица имали својих идеја, али се, поред принципијалног слагања са осталима. Адам

Чарториски сагласио на заједнички рад само под условом.

васпостављења Пољске.

Таквоме Чарториском, поред све честитости и напредности његове, великом католику, дакле, дошао је у руке мемоар Стратимировића, у коме се даје императору здрава идеја за стварање једне нове политичке чињенице и природне, православне словенске савезнице Русији. И ако се, доследно вековној верској толеранцији представника Српске Цркве, Стратимировић словенски изражава о Пољској, а састављач извода још га више ублажавао и изоставио навод о језуитима, опет за Чарториског, поред опште смелости Стратимировићева плана, није пријатна била ни она блага констатација његова, да савезници и пријатељи Русије друге вере и другог племена нису поуздани и да би држава Пољска постојала и до оног времена, кад би Пољаци, као што су по

језику слични Русима, били и једне вере с њима. Није му при-

јатна била ни она, мало подозрива, алузија, коју Стратимировић чини на њега, кад каже, да је на васпостављењу Српске државе дужан радити сваки свога господара искрени љубитељ, ревносни Русјанин, који је истинског словенског рода. За ослабљење императорова интересовања. могао му је послужити онај део предлога Стратимировићевог, по коме би се Турској за српске крајеве обезбедиле компезације у Азији, пошто је ова давно већ ушла била у сверу интереса Русије и на чијој је скоро граници, у Таганрогу, сам Александар |, идући за тим интересима, доцније и душу испустио.

Онда, пак, сав заузет око стварања савеза за сузбијање