Stihovi / Sima Pandurović, page 117

ПОД РАЗВИЈЕНИМ ЗАСТАВАМА 113

ЦВЕЋЕ ОВОГ ПРОЛЕЋА.

Звуче оштри звуци из металних труба Судбоносним пољем, где крваво вече Долази да свежи траг покоља истре.

Ту осветна бура и смрт прође груба, После дуге, страшне и свирепе сече, Преко Ибра, Лаба и Ситнице бистре.

Прелили смо чашу очајања пуну, И скупљеним бесом петвековног гнева Расковали тврде и челичне ланце;

Напунили земљу срцима што труну За гажену прошлост о којој се пева, И појили крвљу равнице и кланце.

Изгажена трава, и села се диме... Кад свемоћни помор, у коме се коље, (Сатире и пали, и руши и веша,

Прође овом земљом у Судбине име, Мртво, пусто оста историјско поље, И прострт је тужно свуда леш до леша.

А сутра ће, преко нових барикада Костију из рата што ништи и мрви, (Обасјати сунце новог величанства

Сунцокрете наших пожутелих нада, И црвене руже наше топле крви, И кринове беле нашег достојанства.

со