Stihovi / Sima Pandurović

716

СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ

Вест смрт наше с багремова цвета

Кроз поља, простор и поднебље цветно.

ЈУ.

(Она, бесумње, лежи овде смерно, У уском гробу, иструлела лица; (на и не зна да долазим верно Драгани својој уз певање тица,

(вежином ноћи, под лепотом звезда, Кад инстинкт снова мртвој драги креће, Кад спава зора и спавају гнезда

И бледим_ миром уљуљано цвеће.

(Она и не зна да долазим тада,

(С љубављу, истом ко што негда беше, И да је душа драгом гробу рада

Кад бледе звезде с висина се смеше.

(Она, бесумње, лежи овде смерно, (С надама мојим обојеним смрћу, И не зна да је походим још верно; А жути црви око ње се згрћу,

И пију очи, моје очи сјајне,

И троше тело, илузију снова,

И снове моје раскидају бајне,

Ко ветар мајско- цвеће кестенова.