Stražilovo

ОТРАЖИЛОВО. БР. 5.

154

Како је показивао особиту вољу за науку, то га родитељи пошљу на изучавање виших, свеучилишних наука. За младића, који се мисли посветити вишим наукама, те који се реши, да пређе из гимназије иа свеучилиште, врло је важна и одлучна ствар изабрати научну струку, којој ће да се ода. Већина наших младића бира обично таке струке, које ће их оспособити, да у животу што лакше буду смештени, те да тако што боље осигурају опстанак и живот свој. Прилике нашег народа нису ни близу такове, да би се материјалној користи могао надати онај младић, који се философској струци посвети. Таки младић мора шта више у напред у срцу зепсти, да ли ће се за њега, када науке сврши, на којем од наших малобројних учевних завода наћи наставничко место — или ће, може бити, поред свију својих свеучилишних студија гладовати морати. А ако би снагу своју окушао на пољу књижевности, ни ту га не би боља судба задесила, јер књижевне прилике — изузимајући у неколико само политичну књижевност — нису у нас много утекле од времена Милована Видаковића, који је — као што је познато — у крајњој сиротињи, на асури своју племениту душу испустио! Који се дакле младић — поред свију тих суморних изгледа — у нае ипак посвети философској струци, тај је већ тиме дао довољна доказа, да није од обичног кова, но да му „Титан створи боље од земљице груд", и да у тим грудима гори нлеменити огањ љубави према чистијој, узвишенијој науци. Један од таких младића био је и Милан Ђор/}еви%, када се г. 1865. на пештанском свеучилишту унисао за слушаоца философског факултета, који је изучио у Пешти, Бечу и Златноме Прагу. Што је пак више изучавао предмете философског факултета, то се у њему морала све већма разгоревати љубав према науци, нарочито према философији, тој науци над наукама, те је у њему сазрела мисао, да своје философске студије крунише круном, најлепшом за научењака, а то је: докторатом философије. А да је Ђор^евиЛ био достојан оне дипломе философског доктората, којом га је — 9. декембра 1869. — прашко свеучилиште почаствовало, најбоље је доказао целим животом својим, дакле сведочанством, које више вреди од свију и најсјајније положених школских испита. Он је целим својим животом доказао, да није био обичан научењак, који иде само за свакидашњим хлебом, да није — гсао што Шилер каже — био

„ет Вгос1ј5е1е1]г1ег". но да је, као што исти писац вели, био „философска глава", којој знање и наука није средство, којим ће лакше до заслуге доћи, но јој је узвишена мета, коју се целог свога века достигнути труди. Даља судбина дра ЂорђевиЛа потврђује оно, гато мало час рекосмо о слушаоцима философског факултета и о суморним приликама, које их ишчекују по свршеним философским студијама. Ма да је ђорђевић имао у руку од прашког свеучилишта динлому доктора философије, опет дуже времена није добио никаквог места ни занимања. Прво је добио место професора на новосадској малој реалци, а за тим на новосадској гимназији, али се одавде — због политичних иеприлика — за неко време морао уклонити у Београд. 11о повратку своме у Нови Сад увери се Ђор■ђевиИ више но икада, ла за њега у овостраном Срнству нема места ни иоложаја, у коме би своје философско знање употребити могао. Је ли дакле чудо, што је почео попуштати у своме идеалном заносу и тежњи за чистом, философском науком, а навикавати се на мисао, да се ода реалнијој, правије рећи практичнијој струци, која се у животу може боље употребити, него ли чисто-научни предмети философског факултета? Тако у њему сазре мисао, да се ода на изучавање права, те ова започне изучавати у Загребу год. 1875. и 1876. — а доврши у Бечу — год. 1880. и 1881.* * * Да видимо сада, каква је била јавна радња дра Милана ЂорђевиЛа! Да видимо, у ком је нравцу, и на ком је пољу он највише радио, те на томе себи и највише заслуга стекао! Др. Милан Ђорђевић је окушао своју снагу на више поља јавнога рада. Он је обављао звање професора на два средња учевна завода; био је биран за заступника иа српски народни и на сабор тројне краљевине, и у сваком том положају вршио је он посао и дужност своју онако, како се само може захтевати од иаучно образованог и савесног човека и од родољубивог Србина. Али највише је радио и највише заслуга себи стекао на пољу наше књижевности, особито дневне политичне. Ми ћемо и у овом говору своме највећу пажњу обратити књижевиој радњи дра ЂорђевиЛа. Већ као гимназиста окушао се он на пољу песништва. Тако је у „Дамици" , листу за забаву и књижев-