Stražilovo

143

ОТРАЖИЛОВО. БР. 5.

144

11а би пала у заносу на срдашце мајке моје. лијућ' горке, горке сузе, јадајући јаде своје! Ср. Карловци.

Ах, да тога јоште нема, да слободе мисди није, млого срце престало би да у трошним груд'ма бије! Милутии ТрбиК.

НАЈСТАРИЈЕ СРИСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ УПОРЕђЕНЕ ОА БУГАРОКИМ. (Наставак.)

3. Вилинске песме. [и једно митолошко биће у Словена није се истакло у толикој пластици, као што се истакоше в и л е. Тога ћемо наћи највише у нашем народу, у ком нема краја, а да се не зна за виле, и да се о њима много што шта не приповеда. Зато мислимо, да је вредно написати коју и о том бићу, које је више нешто него човек; вредно би било да потражимо и да дознамо, од куда такова бића у нашем народу, ишта су она морала негда бити. Вук Караџић у свом речнику код речи „вила" овако за њих пише: „Виле живе по великим планинама и по камењацима око вода. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена, и дугачке, низ леђа и прси распуштене косе. Виле ником неће зла учинити докле их ко не увриједи (нагазивши на њихово коло, или на вечеру, или друкчије како), а кад их ко увриједи, онда га различно наказе: устријеле га у ногу или у руку, у обје ноге или у обје руке, или у срце, те одмах умре." Толико само пише Вук о вилама, но потражимо виле у нашим народним песмама и приповеткама и разгледајмо, где и како се јављају. 1. Вила зида град. Из Црне Горе. Град градила б'јела г.ила, Ни на небу ни на земљи, Но на трану од облака; Па град гради троје врата.: Једна врата сва од злата. Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета. Што су врата од суха злата, На њих вила сина жени: Што су врата о:[ бисера, На љих вила кћер удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сједи,

Сама сједи, погледује, ђе се муња с громом игра, Мила сестра су два брата, А невјеста с два ђевера; Муња грома надиграла Мила сестра оба брата, А невјеста два ђевера. У другој опет песми о Марку Краљевићу пева се, како је жедан гором путовао и хтео да се напије воде. У том путу викнула му вила из облака: Хајде гором у напр'једа, У гори је зелено језеро, Ондје ћеш се хладне воде напит' Ал се чувај замутит језеро, На њем сиава бродариг^а вила. Марко се оглушио вилине речи, па онет оде к зеленому језеру, и на њем напоји себе и шарину. Баш у тај мах, кад је воде пио, пробудила се бродарица вила и заметну бој с Марком, који би зло испао по Марка, јер би га вила надвладала, да му се и опет не указа облакиња вила. У који мах се ова јавила, у тај мах као да се небеса отворише, тако је синуло по ведром небу. Бродарица вила загледа се у облаке, а Марко у тај мах потрже ножа од појаса и прободе бродарицу вилу, као што му знака даде вила облакиња. У једној црногорској песми опет пева се, како је из неба излетела лакокрила вила па се одмарала на Гарачкој планини, па одовуда говорила свому побратиму Ј1азаровићу Рами,да буде на опрезу,јер ће на њег ударити Арбанаси. Јасан пример нам о том пружа и песма: „Марко Краљевић и Муса Кесеџија", кад се обојица рваше, па напослетку оману Муса Кесеџија, и удари Марка о зелену траву: Пак му сједе на прси јуначке. Ал ароцвиље Краљевићу Марко: „ Ђе си данас, иосестримо вило ?