Stražilovo

ОТРАЖИЛОВО. БР. 19.

592

намесника Теофана, и баш му је пријатно било, што се у то доба нашао у Новоме Саду и Теофан. Саопшти му намеру а Теофан је радо прихвати. Милић му рече још, да неће бадава да се издржава у манастиру, него ће, пошто се не прима новац, манастиру поклонити неку суму као награду за стан и издржавање. Теофан пристане на то и опрости се с Милићем, да спреми све за његово бавлење а Милић ће за неколико дана доћи у манастир. Од Љубице није хтео да се опрости, а и нашто, кад је она пошла другим путем, који није уједно и његов. Они се сад више не разуму и неће се никад ни разумети. А шта и да јој каже? Даћеићи! Добро. Она ће климнути главом, пружити му можда руку и желити му сретан пут. Па какав ће онда изгледати он пред њом? Смешан, заиста смешан. Боље и не ићи . . . али Живковићу би требало казати нешто. Ех, сврнуће у дућан па ће се на брзо опростити, а најбоље би било, кад би се то десило онда, кад Љубица није код куће, јер лако се може догодити, да га Живковић пошље Љубици. Па шта ће онда? Лазаће, да се мора журити на лађу, јер је већ јављена. Да богме да неће казати да иде у манастир а и Лукићу ће рећи, да о том не говори ником. Кад је тако удесио план свој, био је мирнији. Редакцију преда привремено Поповићу а узео је једног свршеног гимназисту, да заступа место Костићево. Лазић и Машић обрекли су му, да ће тако

радити, да лист неће јако осетити, што није у редакцији. Кад је све тако удесио, дође с фијакером до Живковићевог дућана и уђе да се опрости. Али Живковић није био ту, отишао је у штедионицу, и не зна се, кад ће се вратити. Милић преда своју карту и рече најстаријем спомоћнику, да га извини, али мора нагло ићи. Вратиће се тек за месец дана. Чим је сео у кола, ошине кочијаш коње и ови нагло пођу. Није Милић ни видео, да се на горњем спрату Живковићеве куће отворио прозор и да је Љубица погледала на улицу. Како се изненадила, кад је видела, да Милић излази из дућана и да је некуд отишао. Дуго је гледала за њим, икадјесавио у дунавски сокак, превуче јој се суза преко очију. Лагано затвори прозор, седе на столицу и дуго је тако остала. — Уа цело иде куда, говорила је у себи, јер носи и сандучић собом. Па мени ни збогом! И Љубица је оборила главу. Тако ју је затекао отац. — А шта то би нашем Милићу? рече чим је ступио у собу. Зар је морао избрати баш последњи тренутак да се опрости? Зар смо ми тако страни? Знаш ли ти, куда је отишао? Љубица је махала главом да не зна а рекла није ништа. Отац је погледи и поче и сам махати главом. У том јави служавка, да је ручак на столу. ћутке су га довршили а за тим је Живковић отишао у дућан а Љубица у своју собу. (Наставиће се.)

СУЛАМ ЖАЛОСНА ИГРА У ПЕТ ЧИНОВА. ПРЕВЕО ЕЛАГО.ЈЕ (Наставак. ПРИЗОР ДЕВЕТИ. Промона: Шума са изгледом на Јерусалим у дубљини, Вечерња румен. Деено натраг кућа Јефремова. У среди, напред, грдна, нешто узвишена теребинта. Око ове бусенова еедишта. Дево земља прелази у високе врлетне стене са стрмим зидовима у дубљину. Старина Јефрем излази — води га Суламка а држси крчаг. Јефрем. Лагано, дете. — Како прија зрак! Је-л', дан је још? 0 златни сунчев сјај, Да сретан-ли је, ко га оком зре И диви му се! Ја сам стар и слеп. — Суламко, ја умрети не смедох, И још се отех, да још видим сад С Мирјамом шта је? Кам' теребинта? Под дрво хајдмо, јер сам клонуо.

КА. НАПИСАО ФРАЊА КАЈМ. БРАНЧИЂ. ) Суламка. Ев' одморишта вашег, сед'те сад! (Метне крчаг на земљу и помаже му). Јефрем. А и ти седи, па ми руку дај, (она то учини) Ти добро видиш, свуда погледај, И чујеш добро — слушај сваки звук. Еј, дете, што сам ја ти слеп и сгар Бен не би нама зад'о рану ту. А Симон нам је веран сусед наш, Задужио нас вечно. — Ето, дете, ту Сеђасмо често ја и мати ти, За бољих, сретних днева. Онај јек !. . Ал', бол и радост, све то прође, све. Какво је небо?