Stražilovo

647

СТРАЖИЛОВО. БР. 21.

648

сирома газда, паде и преврну се натрашке к'оно пајац у комендији. Супарника у очима девојачким смешним начинити, то је маневар, којим се увек до цели дође. У коду, које се међутим због кавге Филипове с газдачким сином пусгило, кад видеше, како се газдачки син премеће, диже се тако велик смеј, да и онај омирски није већи био. Нико ни да одбрани ни да пожали газдачког сина, него исмејаше га, понизише га до скота. Такав је свет свуда, он не пита, ко има право, него аплаудира јачем. Еад је газдачки син куповао Дафини и другарицама колача а Филип није могао, оне су исмејавале Филипа; сад исмејаше газдачког сина. Али, бадава, што јест, јест, ко и да брани кукавицу ! Газдачки син лежи на земљи, сав уирашен, жут, и умацуран, а Филип се исправио, уздигао чело, око му сева, лице гори а песница помодрила од стиска јуначкога; стоји као Ахил у Тројанском рату, кад помлати око себе пиљеж азијски. Којој девојци да се памет не окрене, кад види таког славног, таког лепог победиоца. — Филипе, ајдемо кући, рећи ће му Дафина с погледом потпуне нреданости. Филип на то не одговори ништа него оберучке ухвати Дафину, подиже је изнад себе у вис, па је тако држи, као да је хтео рећи: ево, видите, сви видите, не марим, ни ког се не бојим, Дафина је моја девојка. И још је више диже. Подиже је као заставу, коју оте из руку непријатеља, подиже је изнад газдина сина, који лежи на земљи, да се боље види контраст узвишене лепоте и ниске ругобе. За тим је спусти доле, загрли је око паса окрете се два триред с њоме, на тањиру, захука се као орао што потрчи два три корака, пре но што ће одлетити, и однесе је, мислиш, нога јој се земље не дотиче. — Ију-ју, сватови, људи, сватови — ију-ју, ију-ју, подвикују момци за њима а девојке циче па се пљескају рукама: Ију очију, ију очију! У том притрчавају једна другој па се грле и окрећу па опет вичу: „Ију очију, ију очију! Ускочи у по дана", као да је нешто лепше ускочити у по ноћи. — Ију очију! А момци, којима је право, пгго Филип учини, надвикују девојке: (Сврп

— Ију-ју — ију-ју ! Оставимо их нек и даље вичу, и онако Филипу неће нико сватовца певати, па хајдемо да видимо, шта је с Филипом и с Дафином. Они одоше; али не кући; јер Филип куће нема, одоше у бели свет. Еј да је бар откуд ту крај, да се изгубише у свету, да нико даље за њих не дознаде, да се тако приповетка појезијом сврши; али да не би онога после, не би било ни ове приповетке, да не познадох Дафину уплакану, бедну, не бих јој знао за девовање, царовање њено. А што дознадох, дознадох, не бих то ником ни казивао, залисао бих само у овај парохијски дневник и тамо би то иструнуло, да се не деси чудан случај, случај, који би учени људи називали асоцијацијом и мисли и факта, да се не деси, да кад један о нечем пише, оно се у то исто доба на другом месту скоро то исто догађа. У исти дан сасгадоше се преда мном две скоро једнаке слике: „ Јоле и Савета" у „Стражилову" описани и Филип и Дафина живи. А да је чудо веће, сликар Саветин зове се Адамов а и Дафина зове се Адамов. Зар би дакле при такој слици и прилици могло бити, да и ја не напишем „опет то, али мало друкчије," кад су та два догађаја скоро тако истоветна као што има готово истоветне две три народне песме, те је покојни Вук Еараџић, скупљач истих, једној казао право име а другој наденуо: опет то, али мало друкчије. А да је фабула, грађа у Јолу и Савети и Филипу и Дафини једна иста, да је слика нашла прилику ево нека свако види. У приповетци П. Адамовог двоје се воле. И у мојој се двоје воле. Тамо је јунак приповетци сиромах Јоле, овде Филип. Тамо и овде девојке поимућних родитеља. И тамо сметња са солдачине и овде. Тамо Теја газдачки син и овде такав један. Тамо се почиње познанство и исказује љубав при игри и кикоту и овде је тако. Све се дакле подудара, само има опет неке разлике. Тамо се свршује љубав са жалошћу; али појетичном, трагичном, и овде се свршује са жалошћу; али прозајичном, ужасном, гадном. Тамо је пореметио памећу момак а овде да полуди писац. 1в се.)