Stražilovo

949

ОТРАЖИЛОВО. БР. 30.

врта ноћ, како не сведох очију бдијући над малишом, одем у предсобље и нрилегнувши иа сламњачу, заспим. Пробудио ме глас госпође Марије. Мнидијах да мене зове, али у ноћној тишини чујем врисак: Мишо! Мишо! Коса ми се накострешила на глави, кад сам разумео тај страшни нагласак, с каковим је зазивала дечака; пре но што сам се разабрао, долетела је сама у предсобље, закљањајући руком свећу и дрхтавим усницама прошапутала: — Миша . . . умрво! Нагнем као без душе постељи детињој. Јест. Глава заваљена у узглавље, уста отворена, очи упрте непомично у једну тачку, и укоченост целога тела, не оставише за собом ни трага сумњи: Миша је умрво. Покријем га покривачем, кога је мати свукла с мршавог му тела, одвајајући се од постеље и заклопим му очи, а после сам дуго морао будити госпођу Марију, док није дошла к себи. Први дан божића затекао ме у спремању за погреб а то је било за мене страшно, јер она није хтела ни за часак да одсупи од лешине а сиага је све више остављала. Пала је у несвест, кад су људи дошли да узму меру за сандук, за тим кад су дечака облачили и по трећи пут кад је тело положено на катафалк. Очајање јој потресло је и равнодушне сахрањиваче, који су свикли таким призорима, јер је прелазило скоро у лудило. Сама је намештала иверје у сандук испод атласа, бунцајући као у врућици, да ће детету бити глава на ниско. А Миша је лежао тад на постељи обучен већ у нове хаљине с белим рукавицама на рукама, укочен, миран, блажен. На послетку положисмо тело у сандук и подигосмо на катафалк а около два реда свећа. Ообица, у којој је бедни дечак толико бубао латинске речи и радио задатке, изгледала је као каква капелица, јер превучена оканца нису пропуштала сунчану светлост а жути трепетљиви блесак од свећа давао је одаји неки црквени, свечани изглед. Од онога дана, кад је добио „превас-

ходно" не видех никада у Мише блаженије лице. Деликатни му профил окренут красним таваницама, смешкао се благо, као да се дечак прилагодио тој вечитој реакцији смрти и као да се осећао срећним. Трептање свећа давало лицу му и томе осмејку изглед живота и сна. Мало по мало, почеше се скупљати дечаци, другови његови, који не одоше преко светаца својим кућама. Деца разрогачише очи од чуда, кад видеше свеће, катафалк и сандук. Можда је мале дечарце задивила част и улога колеге. Та недавно је још био међи њима, савијао се као и они под теретом торбе претоварене књигама., добијао рђаве класе, био обасипан грдњама п јавним укорима, сваки од њих могао га повући за косе ил' за уши; а сада је лежао некако виши од њих, блажен, спокојан, опточен светлошћу; сви му се приближавали с поштовањем и неком бојазни — шта више ни Овицки, ма да је био први ђак, није сад спрам њега био ништа. Гурајући се лактовима шапутали дечаци међу собом, да се он сада ничега не боји, па да дође и сам „ Негг [пчрек1:ог * он се неби збунио, ни поплашио, већ би се само тако спокојно насмешио •— да он тамо све, све може радити, што год усхте, може викати колико га грло носи и разговарати се малим анђелцима, што имају крила на раменима. Тако шапућући, прогурали се до реда свећа и рекли у глас: вечни покој Миши . . . Други дан затворен је сандук поклопцем, прикован клинцима и одвежен на гробље, где га груде песка, помешане снегом, за час скрише испред мојих очију.. . за навек. Од то доба, па до данас, кад ово пишем, прошла је већ скоро година дана, ал ја те се сећам, мени те је жао, мој мали Мишо, мој цвете прерано увели. Не знам где си, да л' ме чујеш, знам само, да твој некадашњи учитељ кашље све јаче, да му је све горе, можда ће самотан и он за који час отићи, као шго си ти отишао. С пољскога превео Рајко.

БРЕГ ВАТРУ БАЦА.

еигурније Је и најјасниЈе, да се земља јЈЈј^диже а вулкана има у зацадној Европи, особито ако се на око узму доцнији терцијерни и после-терцијерни вулкани; сигурно је ово, колико се зна, и за Анде, Јаву, Филипине и

(Наставак ) вулкане Хаваји. Друга ипотеза, којом се вулкан тумачи, јеете у том, што узима, да су у земљи све неоксидисани елементи па полако оксидују, јер оксиген долази из атмосфере. 11 против ове ипотезе даде се говорити;