Stražilovo

935

936

тена покрила леђа. Замишљено сам гледао у ту коеу и, искрено да кажем, почео сам слутити, да ћу се, ако у ништа друго, а оно бар у ту дивну косу заљубити, Па још сам нешто слутио. Слутио сам, да ћу попустити у својој ревности и да нећу довршити још и онај део, који сам још тог лета хтео довршити. Почео сам се тога чисто стидети, шта више, и срдио сам се на себе, али државни испит мој почео се ипак помало губити у неизвесној даљини. Ко је та особа? питао сам се, та и не знам је . . . . шта ме се тиче! Можда је каква занешеница, можда је несретна... ах! Било би неумесно и мислима се плести у њену судбу,... но опет зато нисам се одмакао од прозора, већ сам стајао те стајао. Нека блага струја прошла ми је кроз срце, кад год сам је видео да се указала на стази, између ниских, цветних леја. Поноћ је била давно превалила, кад се моја бела појава спремала да остави башту. Чуо сам је још како се лако пење на басамке и онда ма да сам притрчао својим врагима — нисам чуо ништа више. Зловољно се почнем обзирати по соби и на послетку легнем обучен на диван, где и заспим. Тако ме је у јутру затекла и служавка. Скочим и зачудим се, да сам обучен. Био сам у први мах збуњен и био сам готов, да све то држим за сан, што сам ноћас гледао; али помало дођем к себи. Нагло запитам служавку ко седи у горњем спрату; али та ми рече, да је нека страна госпа са својом девојком и да по цео дан не иде ни куда. Иначе не зна о њој ништа више. Кад је служавка опет изашла, почео сам се пресвлачити. Хладна вода упливисала је добротворно на мене; почео сам озбиљније и хладније да премишљам, и на послетку сам се једио, што сам тако у лудо дреждао код прозора. Са одлучном намером, да то више не чиним, седнем и узмем књигу преда се. Из почетка је ишло тешко — све сам нешто мислио на своју ноћну појаву ; али доцније ипак овлада нада мном осећање дужности, и до подне свршио сам приличан део. Кад сам пошао на ручак посумњао сам се ипак, да ли ми је све, што сам читао, баш тако остало у памети, као што је требало. Посумњао сам се до душе, али се нисам испитивао, да се уверим, је ли моја сумња оправдана или не; нисам смео. Поред све одлучне намере ипак сам око једанаест сахата ноћу стајао код прозора и кроз разређене капке гледао у башту. Док сам

долазио до прозора и док сам удешавао капке, говорио сам непрестано у себи, како то не би требало да радим, како нема смисла, како је лудо а овамо сам већ стајао и жељно гледао у башту и нисам се преварио. У исто доба као и синоћ појави се бела госпа и упути се у башту. Стајао сам код прозора као да сам морао, док није отишла. Други дан тако исго, па и трећи, четврти а ја свагда на стражи, немиран, жељан да је видим боље и да се с њоме поразговарам. Међу тим — признати већ морам —- почело ми је римско право да осећа онакво стање, какво је осећала Аријадна на Наксу: било је напуштено, усамљено. Али да је место њему дошао Бахус, као некад Аријадни, долазио је тај лукави бог мени, Вајдлингауском Тезеју, у посету. Почео сам да пијуцкам вина а све у намери, да ми падне што паметно на ум, како да се упознам са својом укућанком. Па, на послетку, и пало ми је на памет. Наумим, да се пре обичног рока украдем у башту и да се сакријем у коју сеницу, бајаги — заспао сам. Тако сам и учинио. Спустим се у своје време кроз прозор у башту, одвучем се лагано до неке сенице и седнем на клупу, и то у неком сентименталном положају. Чекао сам те чекао; време ми се теглило ужасно, а положај мој почео већ и преда мном да губи своју поузданост. Једва је избило једанаест сахата. Мало за тим зачујем и цврчање и шкрипање по шљунку и песку : она је. Са обореном главом приближавала се моме месту —- ја сам спавао, али сам кроз трепавице ипак жмиркао на њу. У једаред застане, погледи ме изненађено и — већ сам се једио — пође корак натраг. Ииак се није удалила, шга више, лагано пође к мени, погледи ми у лице, и кад се уверила да спавам, спусти се на клупу до мене. Зачудио сам се што је то учинила; али, можда је дражи та ванредна околност, можда је романтички расположена, можде је . . . а ко би је знао шта јој је. Доста то, она је седела, у мене гледала, на жалост кроз густ вео, и тек по кад кад узданула. Почео сам да премишљам, да ли да се већ пробудим, па ми онда паде на ум, да би требало, да се пробудим мало поетички, и да о зевању и теглењу несме бити ни разговора. Узданем дакле дубоко, отворим очи и — тргнем се. И опа се тргла. Скочим и почнем се извињавати. — Ах, не чини то ништа, рече и насмегпи