Stražilovo

104-4

Певај, Змаје, тако само! Нек се сипљахиви мукоболци наслађују будимском водом, за аих и јесте; али за људе, душом и телом здраве, створио је бог румено вино и румена усна! Смеј се подмуклим грешницима, смеј се лицемерима и еедотупавним кретенима, та рекао си сам: А ја неђу да се сагнем, Ни с анђел'ма да се мразим, Већ што чешће чашу нагнем, С отим чешће небо спазим. Па кад си то рекао, знао си шта си рекао, јер си чилог духа и здравог тела. А они што бунцају — та то чине с тога, што ти завиде то душевно и телесно здравље, шго ти завиде божанственог генија, ведар хумор и — несамртност. Ти се ниси канда никад баш ни обзирао на њихово мњење, та кад си лако прелазио векад и преко љубавног бола, певајући песму „За пољубац", За пољубац један само Срце сам јој дав'о Пољубит' ме није хтела Срце ми однела. А ја зкивит' с празним грудма Не могу међ људма; Па да шта ћу са празнином? Налићу је вином.

зар и можеш озбиљно узети насртаје штуцајевих, шмркавих и ћабластих шепртља? * Песме „Билдунг", „Уставно-успавна песма", „Иромишљање", „Нек се знаде да смо славни!", „Слога", „Питање", „Добри знаци", и друге, које спадају у то доба, такође су пуне хумора, али оног, којим се изражава бол, бол срца и душе. Не лежи у њима перзифлажа, није охоло разметање заједљивог сатиричара, колико што је баш хумор али превучен јадовањем. Треба читати те песме, па ће се видети, да је ту песник сам, који се трује са недостатка у нашим приликама, који свој бол маскира шалом а овамо најжешће га осећа баш сам. Крвца је то, којом су писане те песме и чисто одумине читаоцу, кад у групи тих песама нађе и „Цигане" и несравњено-красну шалу „Чемер-дека Пелен-бака": Љубило се двоје стнри, Обадвоје с наочари' Ко се ту не насмеши, тај нема живаца, тај нека чита логаритме, нек иде у „столпнике" или нек легне да више и не устане. За тога није свет, нити је оно, што је красно и милона њему. И сад, у том VI. одељку „Певаније" почињу му песме, које се поред других, које ћемо доцније споменути, могу сматрати као врхунац Змајевог хумора, долазе му „Оде". Али о њима ДРУГИ пут. (Наставиће се.)

^1Л/1Л/^1д2ГММ\Г>тг лгл-

НОВИЈА ПОЉСКА КЊИЖЕВНОСТ.

II. ■ оред политике занима се читалачка публика - у Пољској највише романима и новелама Пре сто година није тога било и све, што је у тој струци угледало света, било је тек само као неки увод У доба Сигмундово пак, па и доцније није изашла ни једна приповетка у прози, и само у т. зв. псевдокласичком добу (1760—1800) појавила се нека приповетка с моралним начелима, „Пан Падстоли." Тек ЊемцевиИ је 1815—1825 написао три романа, од којих су „ЈанТечин" и „Лајб и Сара" навећи одзив нашли; али он нијеосновао школу, као год што нису ни БернатовиЛ ни Браниковски , који су подражавали Валтеру Скоту, ни Јарачевска са својим сентименталним причама, ни гроф Фридрих Скардек са својим хумористичким сликама. Праву приповедачку школу основао је и подигао је тек Крашевски. Ј. Ј. Крашевски (рођ. 1812

у Варшави) тако је много а то много тако ваљано писао, да се заиста може зачудити свакц од куд те продуктивности. Развитак књижевног му рада био је тежак, спор ма да је већ у 19 години почео да издаје своје романе. Али нико није обратио пажњу своју на њих, нити је ико из њих будућег великана могао извидети. У непознавању света, у неприродном цртању карактера и ситуација, у невештом спајању историјских догађаја са прекомериим фантазијама ноказао се ночетпик, који нема искуства. По степено је задобијао земљишта. Роман „Песник и свет" почео је да се по мало шири, ма да је незрео плод, и тек „Улана" беше му роман, који је мирно и ноуздано израђен а 1848, у 37 години својој достигао је Крашевски у роману „Сфинга" врхунац свог рада. У „Сфинги" се описује историја развитка младог уметника у Пољској, у сред неповољних, незгодних и немилих прилика; приказује се неодољив и победан развитак генија без помоћи