Stražilovo

1067

СТРАЖИЛОВО. БР. 34

1068

бик. Дед Моргуне! Шта све жмираш! Дед натегни! Тако је говорио Назар Назарић. Моргун с неком важногаћу прихвати чашу, окрене се друштву, назове „Спаси Бог", па искапи. Тако су испијали кад је дошао говор о гуску, тако су напијали кад је Андрија стао причати о повређеној части Параекиној. Тако се пропраћала свака тачка у оптужби. Суд још не беше у потпуном броју. За то Елпидифоров погледаше сваки час на врата, грдећи непрестанце: „данас суд, а они се вуку које куда. Враг би их знао где су . . ." — Хе, хе, хе! Ево где су, зачу се на прагу дубоки глас гусаковачке старешине, Чубаренка. Беше то угледан, висок човек од четрдесет година. Ј1ице му је мрко, коса очешљана да падне на чело, а сва начварена од силне масти. Свиту пребацио преко рамена, и кад уђе, збаци је са себе и обеси у ћоше. На њему беше шарен нрслук са сјајним, бакреним дугмадима и тавно пругасте, помодарске чакшире. — А шта је то? Алдумага, итта ли? Та мора да је алдумаш, чим се ту и Дуља нашао. — А, баш ниси погодио. Није алдумаш, господар кнеже, одговори Назар Назарић: Суд је. — А ком се суди? — Седи, па ћеш чути. Ово ти је господар кнеже, рећи, така ствар, да мислиш носледња су времена настала. Угасиле с'е звезде. Само почуј. Дед, Никаноре Тедосијићу, дед столицу за господар кнеза. Али господар кнез одмахне главом, па се и он посади на земљу, као да и није кнез, већ обичан, самртник човек. На, вратима се указаше за часак хитре очице, обријани, плавичасти образи и брци. То беше Чивутин бирташ, који силом хтеде да се дотера, да бар изгледа као Рус. Андрија стаде сад причати господар кнезу шта је и како је. Међу тим је бокал дваред обиграо око стола. У тужиоца поцрвениле уши и образи, на чело му ударио зној, па таман стао описивати какво је сада назиме, а врата се отворише те униђоше три нове личности. Двојица беху од суђаја, трећи сережан. Видело се то одмах по оној ознаци на грудима и грдној дреновачи у руци. Баш је био на служби „Хајд и овог да понудим" помисли Андрија и погледа у бокал. Али, тада се увери, да је бокал био празан. Писару беше тако мило, што је Андрија у бокал погледао, да с неком милином рашири

ноздрве, те ушмрка половину ваздуха, што га беше у соби. — Хоћемо ли још један бокал? запита он Андрију и не чекајући одговора, зовне Никанора. Још нове суђаје и не седоше, а у соби се створи, као да је из земље никла нека прилика. Сви се одушевише, а нос писарев тако се обрадова, да пусти неки особити писак. Сам се Андрија не обрадова, већ као да му нешто криво било. „Хајд и њему чашу" помисли и опет. — Е, сад слободно половаче на среду, рече радосно Елпидифоров: — јер Левка ће два бокала шалећи. . . . То није Андрија посумњао, за то се и растужио. Аш, да упознамо читаоца са дошљаком. Лав Андријапић-Игрицин беше већ четврт века црквени певац У целом срезу бно је чувен као велика пијаница. Некада, во времја оно, беше још дрских људи, који су се с њиме натпијали „у опкладу." Али, једно десет година овамо, као да нико нема на то воље. Ево за што. Пре једно десет година ходио владика по својој нурији па дошао и у Гусаковку. Ту се мал' не деси врло тужно збитије. Протођакон је имао врло високо мнење о себи. Он је држао, да нема човека на свету, који ће њега натпити. Лав Игрицин изазове га на мејдан. Па шта беше? Благородни натицатељи једног вечера мал не попише читаво ведро ракије и. . . . Лав Игрицин одржа победу. Огац протођакон подлеже и већ се стало сумњати, да ће се игда и подићи, јер су о том пустили у уши и самом владици. Лав се откотура до бирташа и заиште још ракије, да пије у здравље протођакону. Владика се страшно ражљути а кроз месец дана пошаље указ кон систоријални оцу проти, у ком међу осталим и ово беше: „строго нека се пази, да ни један служитељ цркве под вашим надзором не усуди се у опкладу пиги с црквеним певцем Лавом Игрицином." Тако је ето сама епархиЈска власт признала Лава Игрицина непобедимим. Лав беше човек јак и висок; на њему је предуга горња одећа, која би можда још које како поднела, да огрлица не беше до зла бога масна, а масна је била за то, што је Лаву био дозвољен нриступ к црквеним кандилима, те се то по начвареној коси могло најбоље опазити. Брада му беше ретка, очи црвене, вечито болесне, а он их лечио као и све остале болести једним леком — ракијом. Само се по себи разуме, да је нос у Лава Игрицина био као каква крушка,