Stražilovo

1073

бља". На како ли на мио начин опомиње пссник карташе, да се окану тог порока! Шалећки, у игри, смешкајући се — ах, да слатке ћуди! * У „Оди ономе . хтео би песник да се мргоди, али му не иде од руке. Хумор његов избија сваком приликом на површину и на послетку, пошто је заиста створио прекрасну оду, вели: Предајем се лепо и капитулирам. Капитулира бајаги да је у стању написати шаљиву оду! Змај и капитулира! Змај не уме да се шали ! Та и у том лежи хумор, и то те какав. * Има их, који „Оду црвеном носу" неће држати ни за какву песму а за шаљиву понајмање. При читању ће се врпољити, мало смешкати али од једа, вртиће главом и нехотице се ухватити за сопствен црвен нос. Да, ти ће људи одрећи сваку лепоту тој песми док је дан ; али кад ноћ отме маха и кад „винце удари у лице" и у црвен нос њихов, онда ће одмахнути руком и најслађе се смејати тој оди. Та ко се не би смејао, кад чита тај безброј најбољих досетака, кад чита: И одојче малено теби руке пружа, Мисли да је ружа. па кад јој тек прочита свршетак: Пакости су изложни сви врли, ваљани, Знам ја да ти завиде многи патлиџани. Ти се тиме поноси, ти се тиме хвали (И црвене паприке твоји су ривали) Ја ти за то наздрављам широм бела света: Многа, многа, многаја, На многаја љета!

Та не могу се срдити ни „притјажатељи" црвених носева! Не, то није могуће! Та „притјажатељи" ти и сами су обично доброћудни људи. *• За иста је одважно од песника, кад се накануо да спева „Оду празној кеси". Човека хвата и нехотице неко тужно, елегично расположење, кад се сети празне кесе па још своје рођене. Али за хуморисгу је то баш права тема, којом може до миле воље да се смеје самом себи. Нећу порећи да је тај хумор онај прави Сга1о -епћшпог, који се вине преко свачег са осмејом, па ма и с киселим. Ох, знам ја врдо добро кад сам био још ђак, те седео у друштву са С0П80гШш8 таЈогит, те смо од дуга времена (и празног џепа) пецкали један другог, слатко се смејали и пили пива — на вересију. Јест, али кад се нема ни вересије! То је онда доста тугаљиво, али — и то се одсмеје. Не треба се онда чудити, што је Змај-Јовановић морао наићи на ту тему: Ох, празна кесо, ох, чудна темо! И кад је наишао на њу, није је пустио иеаче, него накићену, ако и не изнутра, а оно с поља. Знао је он врло добро, шта је рекао у овој строви: Празна је кеса куд камо јача Од ових тешких вертхајмовача; Макар да нема кључа ни брава, Њен госа увек безбрижно спава. Од ње се, брате, и лопов плаши И порцијаши. Али и јесте. На празнокесића неће нико, јер и сам лопов мора помислити, да ће тај братац искати од њега новаца у зајам. А то, кажу, није НИ за лопова пријатно. (Наставиће се)

ИЗ ФИЗИОЛОГИЈЕ. КАКВА ЈЕ БИТНА РАЗЛИКА ИЗМЕђУ РУКОТВОРА (МЕХАНИЗМА) И ЖИВОГА ОТВОРА, ^ А КАКВА ИЗМЕђУ БИЉКЕ И ЖИВОТИЊЕ? (ПО ПРОФ. БРИКЕ-У.) При свем том уверен сам, да мало њих знају, на ком основу праве разлику између живога створа и рукотвора (машине, механизми), да мало њих знају, зашто кажу за једно, да је живо, азадруго, да није живО; већ само „као живо". Јер кад би ми когод као разлику навео и рекао: да у живом створу радња тече само од себе, из неке унутарње побуде, усљед животне снаге, а да радња и кретање рукотвора зависи од тога, да ли ћемо рукотвор с поља на рад покренути, да ли ћемо н. пр. парну

ацело да не ои нико дошао у неприлику, кад би морао разликовати живи какав створ од рукотвора каквог, па макар та ,Ј рукотвор био највештачкије начињен по облику каквога живога створа. Ни за патку славнога механичара и стварача чувених аутомата, Вокансона, која јејела и сваривала, није нико могао више рећи, него да је „баш као и жива", а још нас мање могу оманути аутомати, које нам приказују по разним шатра ма, т. з. нанорамама.