Stražilovo

1317

1318

мојим надзором т. ј. твој брат, док не буде пунољетан, а ти — ти док се не удаш. А то се може десити и за два три месеца.- 1 „ Ја да се удам. Рекох и почнем се на глас смејати. Ја да се удам. Боже мој ујаче, како само можете при тој мисли бити тако озбиљни. Ја да се удам. Не, то је доиста да човек пукне од смеја." Понављала сам ја, а непрестане се смејем. „Па зар ти на то никад ниси помишља^а?" Питао ме је он, а мени се учини да ме његове благе очи још никад нису тако зачуђено гледале, па пошто се у тај мах поче по мојој глави вртити силесија мисли, не могох му ништа одговорити. „Реци ми јесил' ил ниси?" „Нисам." „Видиш," настави он а ја видим да ме он непрестано озбиљно гледа, „време би било да почнеш о том озбиљно мислити, ниси ли мало час рекла и сама, да си већ одрасла девојка." „Па да. Ал ја сам мислила, да сам већ доста одрасла, а да се могу озбиљно поразговарати, ал да се већ могу удати — не, то ми никад није пало на ум, шта више то ми је смешао, врло смешно." — И ја сам се поново смејала. „Знаш ли ти колико ти је година?" „Знам. Прошло ми је петнајст, а на длаку: петнајст година и три месеца. „Па како ти онда може бити смешно, што те ја упућујем на то да мислиш о удаји?" „Па мени се још увек чини, да се ви шалите, рекох ја несташно се осмејкујући, јер ето како би ви помишљали на то да се ја удам, ја, од петнајст година и три месеца, кад су Ема и Албертипа млого старије од мене па се још нису удале." Додам ја, а није ми ни на крај памети, да ће то можда вређати његову родитељску сујету. „Ти не можеш сравњивати себе са мојим ћерима," рече оп готово тужно. „Оне су сиромашне девојке, а ти, ти си богата насљедница. Ил можда ти ни о томе никад ниси мислила?" „Нисам, нисам никада." Рекох ја и у тај мах сам доиста била озбиљна. , Е, па кад смо се већ почели озбиљно разговарати, онда знај да имаш тридесет хиљада фор. мираза Остало је имање својина твога брата." „Тридесет хиљада форината поновим ја, па зар је то богат мираз?" „Приличан, а да се њиме може задовољити девојче твоје спољашности."

„Како ви то мислите?" Рекох пошто сам своју главу пригла на његово раме. Он је узе својим обим рукама, погледа ми поверљиво у очи па рече: „Јел ти не знаш шта је то сујета?" Место одговора задрмам главом, у знак да пезнам, а из дубипе душе своје осећала сам да сам у тај мах рекла истину. Он се пригне мом уху и шану: „Ти си лепа, а уз лепоту су тридесет хиљада фор. огроман мираз. Ал сад иди," рече по том нагло, као да се поплашио да ме можда неће тиме што је рекао научити, шта је сујета; а ја се нађох у чуду, па нисам имала кад ни да му што одговорим, већ као да сам се морала покорити његовој вољи похитам вратима, и у секунду сам била на пољу. Ал на мах сам застала. Замислим се па завирив још једном у собу кроз одшкринута врата рекох: „Ујаче, треба ли да мислим о удаји, јел то баш ваша жеља?" Он се најпре осмехну, можда на моју наивност, — ал ја онда о томе нисам водила рачуна — па онда сасвим озбиљно рече: „Јесте." „ Ја сам се тиме задовољила па одох да потражим своје друштво." „И нашла сам их све скупа у салону где се свира." „Где си била толико?" Упита ме Хенрик, — ми смо живили као брат и сестра, „од кад те чекам, ходи да пробамо певати ову нову песму. Госпођица Ела, рече прешав гласовиру за којим је иста седила, хоћете ли нас пратити?" „Разуме се." Био је њен одговор. „Е, онда је ствар свршена. На посао дакле." Рече, и понуди ми руку да ме приведе гласовиру. „Жао ми је" рекох му озбиљно, ал данас нисам расположена за певање. „Брзо" повика он окренув се друштву ; ,нека се прибележи: овог и овог дана, била је Изабела први пут нерасположена." И поче се грохотом смејати. Ал кад виде, да се моје расположење не мења, приђе ми ближе, завири ми несташно у очи, па рече: „А које ли су ти се лађе подавиле ?" „Мани ме рекох му, није ми до шале, сад имам и друга посла." „Гле гле, та бога ми и ти умеш да будеш озбиљна. Ал веруј не стоји ти лепо. Па реци нам какав је тај други посао?" „То ћу само Ели рећи." Био је мој одсудан одговор. „А други нека ме и не питају."