Stražilovo

1418

Ако ли си, седе, наумила Узет', селе, дилбера јунака, Еоме снаге и љеаоте нема, Пити има стаса и образа У свој земљи на четнри стране. Узми, селе, војводу Милоша. Кад Милош пева, он пева: Гласовито али илеменито. Кад Милош дође међу виле, с њим се поздрави и помајка га изљуби, говоре виле међу собом: „Боже мили, лијеиа јунака Кад царица Милица о њему говори, она вели: Обилић је соја госиодскога, што хоће да каже, да је у Милошу у р о ђ е н о господство ако и није од властелинске лозе. Сви пак веле цар-Лазару: Милош ти је крило у држави а сам Лазар, кад напија здравицу, вели: Ако ћу је напит' по јунаштву, Напићу је војводи Милошу ! Сва узвишена својства, која могу човека да красе, спојена су у Милошу. Милош није никад лукав, он на мејдан излази отворено, као прави кавалир, те тако никад не употребљава непријатељеву неприлику у своју корист; он га опомене, да је ту и позива га, да се брани, шта више, не да ни свом савезнику, да се хасни поверљивошћу противниковом: он не да, да Милан Топлица устрели змаја од Јастреба, кад је тај скинуо са себе крила и окриље, те се тако без обране своје купа. Он племенитошћу задобије и змаја за себе, те се побрати с њиме. Милош и увређен чува чисти сјај свога јунаштва, те отме ђорду од Марка, кад је овај хтео напрасито да посече сестру Леке капетана. Нужно је и то приметити, да, кад цар Лазар даје купити харача, он шаље скоро свагда Милоша; јер је Милош као скроз племенита душа уједно — и чистих руку. Та племенитим, нобл понашањем својим набавио је Милош цару харача у Кара-Влашкој и Кара-Богданској! Он иде у Латине, он иде да контролише Југовиће при зидању Раванице, он је постао царски хазнадар. Но Милошева узвишеност, идеално становиште његово, које се свагда у добру огледа, приказује нам се најлепше из песме „Цар Лазар и војвода Милош", кад га Вук Бранковић код цара опада, и цара против њега дражи. Цар се заиста поведе за Вуком, те хоће Милоша да д& обесити; али је Милош својим ве-

личанственим карактером положио себи основу за своје спасење: царица Милица, која као жена дубље схваћа ноблес у појави, моли, да га не обесе бар у Крушевцу, надајући се зар, да ће цара напустити гњев, кад се удали; Раде неимаре и триста мајстора моле такође Лазара, да му поклони живот на мејдану или да га не да бар обесити пред задужбином његовом „да његове смрти не видимо"; у Шарган планини моле Лазара тридесет чобана, да им поклони Милоша и дају му хиљаду оваца, или да га бар не да обесити овде, „да његове смрти не видимо"; код Будима града пак радују се „триста ђеце, триста сирочади", што га виде: Кад виђеше војводу Милоша, Сви са главе капе укидоше: „Илаго нама до бога молога! Ево нама нашег господара, Кад год је он нама долазио, Вазда нас је добро даровао." То је већ дубоко дирнуло цара: Он заплака сузам' од очију: „Боже мили чуда великога! У Милоша доста пријатеља По свијету на четири стране." Како је морао бити Милош дубоко урезан у срцима свију тих, кад су се чак и усудили, да стану и цару на пут, да овај пренагљено не укине живот таквоме јунаку! * Већ порекло Милошево увио је народ тајанственом чаролијом. Ко му је мати? Ко му је отац? Ма такав јунак, тако оличена храброст и племенитост не ниче само из људског крила. Народ му даде за матер Јању чобаницу, за оца огњенога змаја а за помајку вилу нагоркињу, која га је одојила. Е тако се могле усредсредити све врлине у Милошу а без људских мана. Тако је могао постати народу идеал јунаштва и племенитости. И као год што су стари Јелини својим великим народним јунацима божанствено порекло дали, тако је српски, хришћански народ свом Милошу приписао ако и не божанско а оно бар неко више порекло. Па иарод је ишао још даље да оправда своје идеално схватање о Милошу: он га уводи у добу кад му се отварају очи, кад долази до свести, у кулминацију српске славе и величине, у друштво цара Душана. Шта је друго могао ту Милош видети и научити, него узвишеност и јунашгво! Зар је онда чудо, што се Милош такав и развио? Па како ли га тек народ прати