Stražilovo

1419

СТРАЖИЛОВО. БР. 45.

1420

са овога света! Милош гине у најужаснијој ка тастрофи народа српског, у косовопољској. Народ је завршио свој позив —• са идеалом самосталности нестаде и идеала јунаштва и племенитости. . . . * Да видимо сад и Милошеву околину па и његово обично друштво. Ми не можемо себи Милоша у извршењу својих јуначких дела ни замислити без коњица, дебелог Ждралина. Добра коња, још боља јунака. У свако доба, било у народним, било у уметничким песмама, спомиње се уз ваљаног јунака и ваљан коњ — уз смешног јунака и смешан коњ: дон Кихот и Росинанта —, није дакле ни чудо, што је народ уз тајанствено порекло Милошево приписао и Ждралину његовом неко тајанствено порекло. Еао да су се обоје из виших сфера створили на земљи, да је својом појавом украсе и увеличају, те да оду са ње, остављајући за собом успомену на своју узвишеност и идеалност. Ждрал је вечити пратилац Милошев, он дели с њиме и добро и зло: „Ја не имам куле ни авлије, Нити имам остарјеле мајке, Нит' ја имам вјеренице љубе, Осим Ђога и Ждралина мота. и вели Милош у песми „Женидба Милоша Обилића", у разговору с Марком Краљевићем и с Миланом Топлицом. А кад га ови позивају, да презими код њих, вели Ми^ош: „Нијесам се јунак научио, Што остане иза тебе, јести, Нити се је Ждралин научио, Огризине јести иза Шарца." Сав јуначки понос говори ту, који неће да пада на терет ни побратиму своме, Краљевићу Марку: „Већ ја идем од града до града, ђе год дођем граду и капији, Саломићу града и каиију, Не би л' ђегод јуаак погинуо." Јуначки, величанствени појам и о себи и о свом позиву. И ту видимо Милоша као јунака, који лута по свету, док не дође граду Леђанскоме. Ту је иомоћу Ждралина добио краљеву ћерку, јер је Ждралин „одпио кошију", т. ј. у трци први дошао до мете. Па како уме Ждралин да трчи:

Вих рекао и бих се заклео, Да се Ждралин земље не дотиче, Бећ су пода њ крила подметнута Од јунака му је свагда највернији друг Краљевић Марко. И не може бити друкче, та јунак бира према себи друштво. Но како је народ' фино разликовао својства у оба јунака: Марко је свагда снага и јунаштво а кад не може тиме да надвлада непријатеља, он притече богме свом старом средству, лукавству. Милош пак, „који вјеру у јунаштву чува", не лаћа се никад тога средства, зато и допада често у невољу, у сужањство, из кога га обично избавља Марко. Други му је веран друг Милан Топлица, који се такође не устеже, да употреби лукавсгво да дође до цели. То се види особито из песме „Жеиидба Милоша Обилића". Милош је на каваљерски начин „добио кошију", убио троглава Арапина и дошао до девојке. Краљ Леђански даће му кћер ако веру промене, а Милош: „Док је сабље и деснице руке, Нико мене превјерити неће." Али га ухватише и бацаше у тамницу. Једва је могао јавити Марку где је. Марко му пође у помоћ и шта ради: чим доће у Леђан, одмах иде к тамници, те буздованом обија врата; али су врата тврда, и док их бије, покупи краљ читаву војску, те ухвати мога Марка Сад им долази Милан у помоћ. Али је Милан мудар; он се некако дочепа краљевог сина и одбегне с њиме у Србију. Сад се измењује робље. Али најмилије друштво његово, камо се Милош враћао као у породицу своју, беху му вил е. Милош је некако био с њима на равно. Ако је он био у новољи, долазиле су му виле у помоћ, а десио се и случај, да је Милош избавио виле из опасности „Мој Ммоше, моје миловање!" тако му је тепала вила нагоркиња а он је њојзи говорио: „Моја мајко, нагоркињо вило!" Њезине кћери пак називао је Милош: посесгриме а оне њега побратиме. Своју помајку, нагоркињу вилу, љуби Милош у белу руку а она њега међу очи црне; посесгрима пак: Вила му се на крило савила, Објема га рукам' загрлила, Па га љуби у бијело лице, Уз образе с обадвије стране, А пајпосле међу очи црне. Представнику идеала јунаштва и племени-