Stražilovo

97

СТРАЖИЛОВО

98

и сицилијанског трубадура и рапсода има таквих слеиаца а гуслари и трубадури сицилијански још и данданас иду од села до села, од града до града, преко гора и равнина, преко брда и долина па певају и шире песму по свету." Посебице говори после у свом чланку о слепим трубадурима и рапсодима на Сицилији а заврпгује га са кратком расиравом о српском гуслару. Држимо, да ће занимати наше читаоце, како туђин суди о нашем гуслару те с тога у преводу доносимо Франклову раснраву. Франкл пише овако: „Ко је то гуслар? Онај невач, који уз гусле пева српске јуначке, женске и просијачке песме, легенде и скаске, путник-рапсод, што пева пред свим светом и у породичним круговима, био повод весео а жалостан, а пева и да му се што удели. — Шта су гусле? Гусле, немачки О-еЈ^е, то је инструменат, који није већи од обичне вијолине, али има само једну жицу; но не вуче се по њој као на вијолини, него као на вијолончелу, а глас јој репеће. Гусле су српском песнику или певачу то, што је лира била грчком појети, што је у неколико Тиролцу цитра, звучна другарица на дому." Напомиље даље Франкл, како је написао малу расправу о правом постанку српске песме, и о томе, како српску песму пресађују певачи, понајвише слепи рапсоди ; напомиље, како је пред том расправом издао збирку јуиачких и женских песама, тужбалица и просијачких иесама у немачком преводу под насловом „Сгиз1е" у Бечу године 1851. а у другом издаљу 1853. Па онда опет наставља овако : „Тешко да има којег Србина, који не би знао неколико тих песама или бар одломака. Напев, што прати песму, прост је и са мало модулација један те исти. Еиски је метар као и у Грка непромењљив, петостоп трохеј са женским крајем и са дијерезом иза прва четир слога. Ретко песма савршено звони са уста првога певача, други ју чује па јој по својој глави дода по коју слику, по коју мисао, или штошта и испусти; уобразиља трећега певача моделује — тај певач можда има Финије осећање —• те се најпосле мало по мало од сировог грумена мрамора створи чист, леп божансгвен лик. Чудна је скромност у Србина; неће ти тај никад признати, да је сам спевао песму, коју пева, а и није је одиста сам спевао, бар не сам самцит, него народ, велики несник. А и не изгледа му баш бог зна шта, спевати песму, где ничу толике песме, колико је цвећа у шуми. Муза је срамежљива. Хајдук, који, као но на Корзици, бежи од крвне освете те се заклања у гору, често је песник народне песме. У пролеће и лети живи у шуми, зими прибегне у саморану колибу којег другара свога те за добар дочек пева уз гусле песму о крвавим бојевима, о отмици, о белим вилама, о свадби, о свецима, о јунацима па зацело сам и о себи мисли, да је јунак. Уз хајдука понајвише још слепци шире песму. Први скупљач тих иесама, што се одликују простом узвишеношћу и дивотом, био је славни Вук СтеФановић-Караџић; то је у опште био књижевни аиостол. свога народа. Најлепше песме, што их је од године 1814. па до своје смрти у више књига издао, има да захвали слепим певачима, од којих је те песме слушао. Један од најзнаменитијих тих слепих певача био је Филип Вишњић, који је још у младосги са богиња изгубио очњи вид. Али није он само певао песме, и састављао је тај многе песме и био је чувен и виђен. На части, што је давао јунак Стојан Ћупић после победоносне битке на Салашу, опевао је Вишњић ту битку онако с ногу те је добио од Стојана бељца коња на дар. Возио се или је јахао по свој земљи а свуда су га лепо дочекивали. Никоме није тај лагао. Кад су га једаред запитали, зашто неће да опева Младена, првог човека у савету али иначе не баш најхрабријег, одговорио је Вишњић лаконски: „Ко ће још краву опевати?" — Даље вели Франкл: „Руковођени покојним својим пријатељем Караџићем, били смо тако срећни

да будемо први, који могосмо Немцима саопштити непознате им до тада тужбалице и просијачке несме у гореспоменутој књизи, а неке и иревести. Песама тих има само у Срему, Славонији, у Бачкој и у Банату, где је јуначка песма сасвим изумрла. Просијаци их певају уз гусле пред манасгири и кућама, по сајмовима седећи на земљи, да им се што удели. Певају од ране зоре до мркла мрака неуморно асвагдаје око њих силесија слунгалаца, што им песме слушају са свагда једнаким интересовањем. Те се песме зову преткућнице; оне пак, што се певају по сајмовима, зову се клањалице, јер се певач пред светом клања и моли". Примера ради саопштава Франкл затим песму: „Ој човече праведгшче —Превод тај гласи овако : Мепаећ ^егесМег, Бхепег Ооиев! \Уепп с!и ОоИ апа^ећбгеи, Тио Ои(.ез Мег 1т Бећеп, Ећге с1е1пеп аИвгп Вги(1ег ХЈпс! сИећ луегс1еп еа сИе јип&егп. Уед тећк а4о1г ш Летет О1иско ХЈпс1 уегга§;е п1сћг. 11x1 ТЈа§;1иск. 1^33 пасћ 6-етЗ.от Оик сЦе Наћвисћк, Бепп, ј »егесћ<;ег Мепзсћ, <1аз тегке: \Уепп <1ег Тос1 с1еп Мепзећеп &п«1е1;, Х1тт1; ег шсМз тИ 81сћ гиг Бгс1е, А1з ^екгеигке луе1ззе НапДе, КЈећкз, а1з <Ие ^егесМеп Та1;еп. ЛУаз (1и 1ој1з4 ит ОоИез ЛУШеп ТЈп<1 «'аз <1и уегте1пз1; <1еп В1т<1еп, 1)а€иг -и^{г<1 <Иг 'в \уоћ1его;ећеп, Н1ег т <Иезег ЛУеН ип<1 јепег.

0 М Е 0 И Ц Е. (Врој претплатпика на главне Иетроградске листове.* У „81оуапи" читамо ово : Најрасирострањенији руски лист је белетрисгични илустровани недељни часопис „ Њива" који је имао ирошле године 78.844 претплатника; политички дневник „Свјет" имао их је 32.049; „Новоје Времја" 18.305; „Нов" 15.018; „Петербургскаја Газета" 12.047; „Новости", нрво издање 8053, друго 8204; „Недеља" 6400; „Вјестник Јевропи" 5612 ; „Рускаја Старина" 5005; „Минута" 4001; „Историческиј Вјестник" 4168; „Стрекоза" 3644; „Гражданин" 3021; „Ст. Петербургскија Вједомости" 1882 и „Биржевија Вједомости" 856. — Како ти бројеви казују, ни руско новинарство није ни половину толико распрострањено, колиКо би могло бити с обзиром на множину публике, којој може до руке доћи. (Нажннја лица, која су ув1рла у току године 1885.) Месеца Ј ан у ар а умрли су: бивши председник министарства, кнез А долф Ауерсперг; славни зоолог Штајн; изврсни геограФ Сонклар-Инштетен; познати Француски књижевник и публициста Едмон Абу; А долф Хусар, вајар; народни добротвор мајор Миша Анастасијевић; познати вештак-циганин Павле Рац; — Ф е б р у а р а: Маршал Абдул Керим-паша; генерал Гордон; добротвор Тривун Вујин; — Марта: кардинал кнез Шварценберг; Филип Фарбах, Нестор бечке играчке музике ; словеначки песник Паљаруци-Крилан; — А и р и л а: добротвор Атанасије Герески; руски исгоричар Костомаров; научењак др. Нахтигал; — М а ј а: кнез Александар Карађорђевић; кнегињица Црногорска Марија; славни Француски песник Виктор Хиго; — Ј у н а: знаменити слависта Лавосла^ Гајтлер; — А в г у с т а: филолог Ђорђе Курцијус; — Н г бра: А лфонс XII, краљ Шпањолски; — Децембра: Ст Јовановић, Фелдмаршаллајтнант и намесник у ДалмацП