Stražilovo

ОУ

V ' X I ЈЛ/1 Ш. !' ' 1 )' '

ратоситали надераног Фдоријана, који је био све несноснији; али овај није хтео да иде ни пошто. Једва је дочекао да буде без своје драге супружнице. За то се изненадио, кад је ова у једаред стала пред њега и опорим гласом позвала га да иду кући. Хоће; али ие може да стоји. Госпа Агата погледи тужно Јована, као да га је хтела замолити, да јој помогне одвући пијаног мужа кући. — Узећу га ја, рече Рајко, само да платим. Кад је платио, узме Флоријана иснод руке, натакне му шешир на главу и пође с љиме. За другу руку узме га госпа Агата. Живко се одмах придружио Берти и Адолфу, и тако не остаде Јовану нитнта друго него се понуди Емилији, да иде с њоме. Емилија се насмеши и пристане. Напред је ишао Флоријан са својом пратњом, и ма да је посртао, опет је у главном држао добар правац, јер су га с обе стране држале снажне руке. Адолф се разговарао са Живком а Јован је ћутке корачао поред Емилије и само ако је тек но коју рекао на њене речи. Тако су дошли до Флоријановог стана. Дворник помогне госпи Агати да открмане клопавог кројача у други спрат, јер су оии други отишли даље, да отпрате најпре Адолфа и девојке а за тим да оду у кавану. Рајко се сад придружио Јовану и Емилији и цело друштво отпрати ову и Берту, које су седиле у једној кући. За тим се опросте с Адолфом и оду у своју кавану, јер није било више од једанаест сати. — У опкладу да ћу отети Берту том шмокљану, рече Живко, кад су седили при црној кави.

— Хајд'! прихвати Рајко. 0 вечеру. — Не марим, одговори Живко. Ја сам тако сигуран, да можеш већ сад платити вина. Рајко наручи вина без икакве иримедбе и окрене се затим Јовану: — Ти бар немаш ником да отмеш ту, како се зове .... — Емилија, одговори Јован мирно. — Дакле Емилију, иастави Рајко. — То није пикантно, примети Живко. — Али је мање опасно, рече Рајко. Живко одмане руком као да тако није вредно ии почети. — Паметно се разговара, примети Јован опет, нисам мислио, да обична Бечкиња има толико разума. Рајко га погледи иреко ока и не рече ништа. — Па шта ти је казала? запитаће Живко. — Говорила је о пороку пијанства, рече Јован, и назори су јој сасвим умесни. — Додуше ту треба велике мудрости, примети Рајко; знамо и ми, да је пијанство норок, за то се и не опијамо као луде, већ само пијемо као наметни људи. — Све је то лепо, рече Живко, али кад пијем, волим о свачем пре мудровати иего о пићу. Добро здравље! — Добро здравље, рекоше она двојица и куциуше се ,са Живком. (Наставиће се.)

НУТОИИСНЕ ЦРТЕ. • »4- -+<< . ЈЕДАЕ ДАН У МАђАРОКОМ РИМУ,

III. иочекасмо ни пет минута,* кад нам комориик примасов јави, да нас примас очекује. Отвори нам. по томе велика двокрилна врата и ми се нађосмо — пред Његовом Еминенцијом, Ј о в а н о м Ш и м о р о м, кардиналом и примасом угарским, који нам бијаше изишао на сусрет. Омален, сув старац од 70 и више година, врло живих очију и весела изгледа. Машисмо се сва тројица руци му но он се рукова с нама. Представисмо му се, а примас отпоче разговор немачки од ирилике овим речима: — Радујем се, господо, посети вашој а нарочито — окренув се Валтровићу и Милутиновићу — вас двојице, госиодо, који долазите

из далеке земље. У вас је сада отпочео рат; како ли ће тај исиасти? Но то је у божијој руци. Изволите — да ма.ло седнемо. Примас пође вроз своју величанствену дочекаоницу на лево, проведе нас кроз једиу мању дворану и из ње нас уведе у једну још мању. Ту застаде, седе на канабе и понуди пас, да седнемо према њему. Намештај ових дворана бијаше нов, у истину сјајан као у краља. По дуварових скупоцени гобелени, местимице застрти белим, грдно великим фииим везом. — Драго ми је, господо, што вас видиж у својој кући. Ово, што видите по овој најстаријој архибискуиији угарској, све је то наша тековина од године 1820. Столица угарскога нримаса добро је дотирана; ама имадемоигрд-