Stražilovo

417

СТРАЖШ10В0

418

га Набоња надмудрити. Рогозић се одједаразболи, Мица му не да данути, све му пребацује, што тако дуго траје, и приповеда му, шта све Алка нротив њега и п>е говори. Па још и то му спомену, како чује, да Свилокосић потајно Тшрковићевима одлази, и допоноћи је тамо, договарају се. То Марка још већма дражи па Свилокосићу пребацује. Свилокосић се додуше састајао са ћирковићем, али у кућу није одлазио; зато му тешко пало, што се о љему тако сумњичи, та он ту није ништа друго већ туђ зкарач. ћирковић је имао стару мајку, која га гледала као зеницу, а покрај њега и Алку је волила. Старица још у зачетку процеса умре. Јефта је за матером јако тужио, а процес такођер му већ душу притискао, никад мира. Заче и он куњати, и добије суву болест, која је подуже трајала. Ипак је иодлећи морао, а краја процесу није дочекао. Алка остаде удовица, а покрај тога у кући неограничена госпођа. Још пре венчања склопљен је био уговор, да, ако деце пе буде, сво имање спада на Алку Рогозића. Деце нису имали. Алка уступи, прода трговину, а иначе има нмања доста, на ће лако живити. Мица се зарадова смрти Јефтиној, као вели: сад Алка неће имати руководител>а, још ће се већма сплести. Свилокосић је злоиамтило, у срцу је скрио тајну мржњу против Мице, што га тако пред мужем обедила. Од Марка зависан морао је све претрпити. После смрти Јефтине иаскоро Свилокосић врати Мици Рогозићевој нуномоћ, неће више да ју застуна. Марко је променом том изненађен. Позове к себи Свилокосића, овај му одговори, ако има с њим посла, писмено нек раснравља. Марко се чуди смелости тој од Миливоја, та од њега готово зависи, без њега никуд. Пуче глас по вароши, да Свилокосић не одлази више у кућу Рогозића, и да је отказао заступство Мици. Сви се чуде. Мица се једи. Ипак је Свилокосић мудар човек. Зна, да ће то Алка добро примити. Алка, кад то чу, одмах је на чисто. Сад је удовица, на још богата, Миливој хоће да понови стару љубав. Кад је имала за Миливоја поћи, слаб јој био мираз за јурата. Као кад заиламти пањ, који дуго тиња, тако и Алкино срце.

Алка чека Миливоја али он не долази, да се покори, поносит је. Но она пе може срцу да одоли те му пише писмо: „Слатки Миливоје, мили роде мој. Сад сам независна а богата. Прва љубав никад се не угаси, врат' се, врат се срцу мом, раширеннм рукама те ишчекујем. — Твоја негдашња али вериа несујјеница Алка уцова 'ЛирковиЛ, рождена от Рогозић". То писмо Алка неће Миливоју по пошти послати, већ да упрегнути у каруце, а кочијаш се мора свечано обући, па ће тако стати пред кућу Миливојеву и предати му писмо. Кочијаш упрегне и с писмом дотера пред кућу Миливојеву. Одмах сиђе и пође Миливоју. Код куће је. Кочијаш уђе. Миливој, кад угледа кочијаша, убезекне се, пе зна, шта ће то да буде, али срце му је радосно, добру се нада. Кочијаш му преда писмо, па чека одговор. Миливој чита, лице му румен обузима, умилно се насмеши, па запита: — Ти си на каруцама дошао ? — Јесте, ту су, ваљда сам по вас послат. Оваку нрилику некадањи урнек-јурат неће одбити, ве1| рече кочијашу, да га код каруца дочека. Миливој се обуче, што лепше може, ногледа се на огледалу, заковрчи бркове, на хајд напоље те се убаци у кола Алкина. Кочијаш јури, Миливој ноноспо седи, једну ногу ноншалантно на вратанца бацио. Из дућана све извирују, истрче да виде, је ли баш то Миливој. С-ви се чуде. Стану пред кућу Алкину. Алка је већ извиривала кроз жалузије, срце јој јаче куца, ето јо.ј живе жеље Миливоја. Миливој, како ступи у собу, као да је занемио, у магновењу не може да прослови, тако исто ни Алка, већ једно друтом у наручје падну. — Слатки Миливоје, дико моја. — Прости ми сагрешенија, Алка, није могло друкчије бити. Нек се извињавају, мире, одсад ће све то друкчије бити. * * * Кад чу Марко, да је Миливој са Алком у свези, сневесели се, а Мица од муке да свисне. Снуждени седе па тужакају. — Јеси ли то чудо чула, шта учини Миливој, толико добра сам му чинио, па да ме изиевери, неблагодарни.