Stražilovo, Jun 19, 1886, page 14

831

СТРАЖИЛОВО

не изнесе на јавност. Но одбор није могао на то пристати, јер му је рад јаван. Шта да се каже сад на такав поступак таквог књижевног пустолова! У први мах је од мене хтео ласкањем да изгодица повољну оцену, те тако можда и награду. Кад му то није испало за руком, окренуо је други јшст , те је постао неучтив и безобразан, и нретњом је хтео да изнуди награду својим умотворима. Матица и ја морали смо дакле нретрпити сваке погрде зато, што нисмо били у ваљаност његових новела тако уверени, као он. Ја Душана Кнежевића нисам познавао, али сам га држао за амбициозног почетника, те сам му онда у пријатељском писму казао своје искрено мишљење, држећи, да добар савет не шкоди ни старијим писцима а камо млађим. Какву сам хвалу пожњео за свој савет, навео сам мало час. Да наведем сад још један случај са истим Душаном Кнежевићем. Прошле године добије Матица на оцену и награду спев „Иконију" од непознатог писца, који се пак потписао „Перо је мач". Књижевни одбор преда мени тај снев на оцену а ја га после неког времена вратим одбору, с тим, да спев са слабе израде не заслужује да уђе у Летонис. Чим је о тој седници изашао извештај у напшм јавним листовима, добије Матица од „Перо је мач" писмо, пуно неучтивости и безобразлука. По „уљудној" стилизацији тог писма познали смо, да је од Душана Кнежевића. И нисмо се преварили. У овдашњем листу „Наше Доба" изашао је чланак, који је киптио од погрда на Матицу и на моју скромну личност. У том се чланку даље обрицало, да ће „Иконија" изаћи у лиску „Нашег Доба", па нека онда публика реши, ко има право, писац или критичар. Али „Иконија" није штампана ни до данас. А знате ли, зашто не? Јер је уредник дознао, да је „Иконија"

— књижевна крађа а прави је извор „Врдничка кула" Јована Суботића. И „Наше Доба" је мирно примило ту погрду на Матицу, у којој се замера, што није „Иконија" примљена за Летопис, ма да је толико пута замерало Матици, што у свој орган прима „којешта". Види се дакле, како се у тим новинама „објективно" прати рад матичин. Душан Кнежевић је по свој прилици држао, да се „Врдничка кула" већ заборавила — није ни мени при читању „Иконије" пала на памет — али се нашло људи, који памте и старија књижевна дела. И такав пустолов сме да грди друге, што не оцењују повољно „изворна" дела, као што је „Иконија"! Сј.аком је познато, да се за лажу каже, да у своје речи и сам верује. Тако и Душан Кнежевић. Он је био уверен, да је „ Иконија" баш изворно дело. Нећу ради потврде да наведем места из његовог писма; није мо.је, већ је Матичино; али у „Нашем Добу" је било од прилике исто, као и у писму. Нека мисли сваки, шта хоће, ја о свом књижевном раду мислим опет шта ја хоћу. Ради се по могућству. Нисам писао само критике, већ и дела, и то с тога, што је досадно бити непрестано књижевни жандар, и што је тако пријатно, грешити по кад кад и сам. Сад, у ком сам степену грешио, нека пресуди онај, који је на то позван; али допустити нећу никако, да се амбулантни „списатељи" растресају нада мном, и то с тога, што сам их у своје време отерао са иоља, на ком они места немају. Срдита немоћје у сваком случају смешна, а најсмешнија онда, кад се осветом бламира. Док комарци зује око мене, нећу ни оком тренути; али кад хоће да ме убоду, онда ћу их поклотшти шаком, и даље наставити свој рад, као да није ништа ни било. Не треба се том приликом жестити а најмање треба такав нападај узети трагички. Милан Сапић. (Наставиће се.)

1 Ц ЦЦ 1

-ф—

ЖЕЖУЛИНКА.

ЗА МЕШОВИТ ЗБОР СЛОЖИО А. МИЛЧИНСКИ.

МоЛегаГо

* г г г г < 'С- в | г г * р п г

I/ V I ( гц $ 1 I " г ^ V 1. Же-жу-лин-ка ку- ка на бу- ку в ле- се, ку- ку,

т

^ * т . шЛ—

ф==0-Г— Р

У* г на бу- ку в ле- се