Stražilovo

841

СТРАЖИЛОВО

842

мопевац — иза те међе мах отима слабост и болест иа самрти пута прави! Ко се роди, и умрети мора; размак од колевке до гроба, ком краћи ком дужи — то је век људски, живот па земљи. II пајдужи размак тај, век, и живот — пишта је сирам вечности: гласак звука у ваздуху веселеном, сићан талас на мору широком. . . на ипак, благо човеку самртном, ко тај размак, ма и најкраћи — сав живо т свој ироведеутрудуирадуоко д о б р а и п анре.тка народа свог, у мучним и тешким дневима народним . . . благо тому и слава му! Еад суђен час дође и земља прими земљано — дух залета у висине небеске, у светле краје,

света вера каже: где нема болести ни жалости ни уздисаја . . . ни раздора и неслоге људске него је свакому ЗШчнан иаматв, живот бесконачан оног света; а на овом свету мсђ живима с р е т а п б и о ј е — ком у народу свом буде и остане сј ај ан с п о м е н и в е ч а п, и с л а в а у аманет нараштајима потољим . . . Слава ти, Јоване Суботићу! Вћчиан паматв •— вечан ти спомеи и сјајан, светла сени, покојниче драги! Слава ти! * * Говорио А«ле*\саидар Саидиђ.

ЖИВИО РАДАЈА!

19, Мере вратове. ан по томе били су наши Сегединци код куће. Дочекала их је домаћица и сусед. — Дај, жено, брже, шта има за ручак, искао је чича Јова, чика Радаја није нас ни у собу пустио а камо ли да нас је прочастио ; има тај кога частити, него дед шта имаш, жури, огладнио сам као чобан, што је изгубио овде. — Има још последак од оне јунице. Сео је и он и Пера и позвали су и суседа па су сви троје јели. Кад се добро најели и иапили, запитао је чича Јова : — Жено, дакле сад је јуница смирена? — Сад је крај. — Е онда, Петре синко, дед дохвати са слемена оне конце, што смо с њима измерили вратове, кад смо почели јуницу јести, да их сад премеримо. Знаш, синко, мера вера. Пера скиде и додаде конце. Чича Јова узе и најпре себи измери врат. — Јо, та то не може да дотегне, још с три прста требао би конац да се продужи. Онда измери Перин врат. — Ајао, та све кламиће твоја мера. Но, па сад шта мислиш, синко: зашто сам се ја угојио, а ти измршавио, кад смо једно исто јело јели и то увек заједно јели? — Не знам. — Али ја знам па казаћу и теби! Зато, што сам

ПРИПОВЕТКА С А СЕЛА. срочио панта иоповит. (Свршетак.) ја јео своје а ти туђе. Ја сам, мој брајко, од коне купио љегову јуницу и поштено је исплатио, а оно друго смо нас двојица удесили, како ти до краја не би дознао, шта једеш. Је ли тако, коно? — Јесте. — Е сад ми реци, сиие, је ли боље бити лопов или поштен човек? Пера је ћутао; осрамотио се. — Говори, гони га чича. — Та врат говори. — Хоћеш ли одсад бити добар? — Хоћу. Чича му је могао веровати. Напатио се, сиромах. Но шта ћемо, кад без муке нема науке а без шибе нема поправке! Док се човек сам на себи не увери, какве невоље има са зла пута, не уме поштовати врлину. Заиста је чудно то, да се човек само о својој штети може научити памети. Зато благо оном, ко може да верује, да је хрђав пут мучан, а не тражи да се о том увери. 0 томе имамо најлепшу ноуку у светом евангелију. Апостол Тома, који није био с осталим ученицима, кад им се Господ после васкрсења свога јавио, па му ови рекоше: видесмо Господа, одговори им: док не видим на рукама његовим рана од клина, и не метнем прста свога у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра његова; нећу веровати. После осам дана дође Мсус и стаде међу апостоле и рече Томи: пружи прст свој амо и види руке моје, и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди