Stražilovo

845

СТРАЖИЛОВО

846

онда би ти био оно, што Латин каже: регреШит тпоТј] 1«:, оно вечито окретало, што се рачунџије толико муче, да га пронађу, шалио се с кумом домин, који је изашао и сам да дочека кума. Кум је био попин син, јурат, могао му је домин тако рећи. Пера и Миленка мислили су, да кум тим окретањем само пркоси Пери због јунице; али што онда да чича мора толико бадава да клечи ? Но може му бити, кум је, на њега срца нема. Окретао је кум и окретао а чича Јова је клечао и клечао. Уједаред запеваше енђебуле с кумовских кола: Стери платно, лепог Пере мајко! Мати Перина, чим су сватови стигли, изашла је са рубом платна пред кућу и чекала је на ту песму. Сад је нрострла платно од куће па до врх авлије, тамо је кум стао, како не би платно дотегло, а он да окреће дотле, док се не отка, да буде до његових кола. Мати је простирала платно од куће па до кола па је још преостало те је трипут обмотала око коња и кола кумовских; то ће се одсећи кочијашу кумовском, то је његово; а невеста купи од кола до кућевног прага себи, или што готово увек бива, девер купи за њу. Снаха је сишла с кола, а кад је дошла пред кућу, свекар ће јој рећи: —' Стани, ћери, да те отац дарива, ево ово је твоје, твоје и божије, и показа јој дивну краву с телетом, којој прикумак крајичак увета одсече. Миленка пољуби свекра у руку, иогледа у краву и упренасти се. Та то је њена Јеленка. Еад се прибра а

3 А П Немој нигда бити сувише весео, Жеравица брзо постане пепео. 2. Поезија плете венце за јунаке А интриге ниске плету слабе баке. 3. Сваки ронски народ хоће госнодара, Што га већма газиш, више ти с' удвара. 4. Пас на псето режи, човек на човека, Тако је то било и биће до века. 5. На каквој столици лукав човек седи, Онако и мисли, опако и гледи. 6. Кад је мрак међ људма, свак се себи боји, Нико не зна, шта му пред очима стоји.

она кликну: моја Јеленка! заборави, да је невеста па загрли краву и стаде је по глави љубити и плакати : моја Јеленка, моја Јеленка. И свекар и свекрва и млади кум и сви сватови не могоше задржати суза, и таст и пуница гледаху то преко плота па и они плакаху, па и сам ђувегија не може срцу одолети него притрча па једном руком загрли краву а другом невесту, те кроз нлач и он повика: Наша Јеленка, наша Јеленка. Није украдена, није заклана; сад све знам, сад је све намирено, све опроштено, све благословено. Проклет био, ко одсад туђе пожелио. Затим мати даде невести, пошто је ова матер у руку а она њу у образе и лепе очи девојачке и по коси пољубила, сланицу и лебац и пуно стакло с вином те ова унесе у кућу благослов божији: мир, здравље и весеље, а Пера за њом притрча оцу и матери па их стаде по рукама, по глави, по хаљинах љубити и викати: Живио мој паметни отац, чича, и моја добра мати, нана! Отац је подметнуо у договору са суседом своју краву у шталу његову те је Пера ову украо и заклао а суседову су јуницу до згоде у Срем на пашу послали, и сад је ето Миленка добила Јеленку с благословом тастовим. Сви сватови затим у глас повикаше: Живио чича Јова Прерадов ! Један нак пустосват, који је дотле одиста био пустолина ортак Перин у неваљалству, али се такођер, као и Пера, опаметио и по себи и то знао, да се не боји свака шуша Бога него батина, вигснуо је: Живио Радаја!

И С и. 7. На што год помислиш, све је загонетка, На што год погледаш, гроб је и колевка. 8. Лудаку не можеш нигда мудар бити А несретног нигда сретним учинити. 9. Слобода к'о жена, само оног блажи, Који неће лепшу слободу да тражи. 10. Лукав мисли једно а друго говори, А чак треће смера да ради и твори. 11. Када се огледаш, видиш лице своје, А други у вину виде срце твоје. 12. Од јунака не мож' начинити роба, Јунак се не плаши тамнице ни гроба.