Stražilovo

853

СТРАЖИЛОВО

854

— Ходи! — настави Кандауле и ухвати за руку свога друга, — ходи самном, безбожннче, који омаловажаваш лепоту; ходи и види је онакву, какву је само краљ видити сме; знам, да се нећеш доста нахвалити моћи. И проведе га кроз дуги ред одаја, чак до спаваће собе краљичине. Ту отисне тихо, без шума резану једну слику са зида, и приведе отвору свога љубимца. Овај наслони врело своје чело на ледени стуб од камена, и жудни поглед му застане на краљици, која је у сну почивала на меко.ј постељи у ладовитој одаји. Као кип, који је божија рука изрезала, лежала је дивна жена на таласастом паперју. Глава јој је почивала на скрлетним душецима а око главе јој се обавиле оне лепе пунане руке. Распуштена коса покривала јој је, као црн вео, меке удове, тако да су само ружичасте ножице вириле напоље. Сад се брзо помакла. Испод дугих свилених трепавица севну зрак. Пробудила се. Као зорина румеи осу јој се руменило но лицу и уплашено тргну преко себе покривач, златом извезен. Осетила је, да је гледа страно око. Краљ одвуче свог љубимца са отвора. — Но, јеси ли је видио ? — запита поносито. Младић се обема рукама маши очију и протре их, као да је гледао у сунце, па излети из одаје. Бесели Кандауле грохотом се насмеја и пође за њим. Други дан дозове краљица Гига. Перјаник стане оборене главе пред госпођу своју. — Муж ми рече, Гигу, да си ме ти јуче видио. — Сваки дан те видим, краљице. — Али не онако, како ме само краљ сме видити; он ме јуче теби онако показа, и ти ниси црвенио нред собом, делијо, да лишиш самоће женску једну, краљицу своју. — Љуто сам ја то одмаздио. Твој лик ми се у душу упио. Од тада не видим красоте суица на уранку, не видим лепоте бледога месеца, не видим светлих кула и палата, ни весела лиц девојачког. Само си ти преда-мном непрестано. Ти, ремек-дело природе. Зрачни створе бујне фантазије Сандона, коме за љубав рађа земља цвеће и драго камење, коме у очима трепте звезде небеске! Ти, коју су богови од беле пене морске и румених листова ружиних створили! Твој лик ми прикрива земљу и небо: не видим ништа до тебе. И пре сам те љубио тајним, прикривеним жаром; али сад се већ не могу више свладати, страст је у мени отела мах, и као жеравица ме пече жудња, да те притиснем на груди, па да те ником више не дам. Од јуче избегавам краља. Ја га презирем, што је постао издајица твоје

леноте. Дао је, да ми засени очи најдрагоценије благо, да тим дубље осетим, какав сам просјак. Са охолим самопоуздањем је викнуо : „Оваква жена само једна има на свету, и та је моја!" И ја сам с пакленом муком у срцу морао увидити, да моја никад не може бити. Нри овим речима застаде дисање у грудима младога делије. Крв му појури у лице, од сунца опрљено. По поноситом држању, по ватреном дивљем погледу и отеклим уснама могла се видити дивља сграст, која ће га и на крајности навести. Краљица се загледала у лепог делију па се занела. Неописано уживање и задовољство јој прострујило груди, кад је чула, како необуздана страст изјављује своју љубав. Само је у бајкама читала о таквој љубави, о таквом жару, којим су ваљда само богови љубили, па зажели да утоне у бескрајно море љубави, где под блиставом примамљивом површином зјапи иајдубљи понор. — Гигу! —• проговори жена неописано меко, неописано звучно. — Двоје сте ме видили онако, како ме само један сме видити. До срца ме вређа то; као ватра иламти у мени стид; како да изађем пред свет? Астарта ће окренути од мене своје небеско лице, ако се за ово не осветим. Зато ћу ти казати, шта од тебе иштем: од вас двојице један је излишан овде на земљи. Или ћу твоју лепу главу искати од краља, или ми ти донеси краљеву главу. Гиг се стресао; дрхтавим гласом одговори: — Кандауле ми је друг и пријатељ, био мије заштитник досад; у мени је имао највише вере. — То је све истина, али једна моја реч, и он ће ти без устезања послати џелата; јер ја могу бити љуба само једноме; Гигу, на мојој руци може лежати само једна краљевска глава. — Немој желити, да му будем убица! Краљица се насмеши. Затим извуче из косе златне игле и пусти на бела рамена густе власи, које су јој биле најлепши украс. Подиже жудни поглед на Гига и рече: — Или ћу бити твоја ја и краљевина, или ће тебе покосити смрт, — бирај! И како је тамо стајала у сјају своје заносие красоте, млади перјаник је на све заборавио, само је њу видио и тешко узданувши рече: — Краљице, пре но што месец ношаље своје прве зраке у одају твоју, бићу ја краљ ЈГидије и бићу — твој! Жена без иједне речи скиде златну траку са свога рамена и привеже је младићу на руку. Гиг оде краљу. — Краљица ме шиље, — рече му — да јој твоју главу однесем, зато, што си је издао.