Stražilovo

1089

ОТРАЖИЛОВО

1090

— Ето сад гдедајте, да се село отресе ко.јекаквих лола. — ђаво ће их се отрести! — Но ја вам лепо кажем, да се начеоник тужи, како је у , Глупинцих свет покварен. Вечито, вели, лочу. Бурак, вели, не држи људе у корди, он је и одговоран. — Знам ја одмах, — рече кнез — да ће се на мени кола скрхати. Кад је оно Розаљка Ковачева затруднила, суд јој досудио двадесет и нет, нека други пут зна, да то девојци не доликује. Ко је осудио? Ја? Боже сахрани; тако је судио суд. Шта се мене тиче? Марим ја, ако ће све затруднити. Суд осуди, а после вика на мене. Крава је у тај мах тако силно грунула о зид, да се сва канцеларија затресла. — Хај-но! Курјак те изео .... продере се бесно кнез. Писар је досад свеудиљ седио за столом а сад се диже и стаде се сиова огледати у огледалу. — Тако вам и треба — настави — што непазите. Из тог ће се пића ђаво излећи. Једна шугава овца све ошуга — одвлачи људе у крчму. — ГПто јест, јест, ал ја не знам ни за какво пијанчење; напослетку, кад се човек наради у пољу, треба да се мало и наиије. — А ја вам кажем само то, кад се опростите Р&не,, биће све добро. — Могу ли му главу одсећи? — То не, ал сад су пописи за војску. Записати га у листу, иек извуче нумеру, па готов пос'о. Та он је ожењен, има већ сииа од године дана. — А ко то тамо зна? Он не би ишао, да се тужи, а све и да иде, не би га слушали. У време војачења нема се каде. — 0 господине писару! господине писару! као да вама није стало толико до пијанства, колико до Репине, а то је баш грехота. — А шта се то вас тиче? Боље гледајте, шта ћете са својим сином, јер и њему је двадесет година, и он ће да вуче коцку. — Знам ја то, ал ја га не дам. Ако није на ино, ја ћу га искупити. — 0! кад би били тако богати . . . — Имам, хвала Богу, нешто бакара, није много, али тек, тек . . . — И ви ћете бакром намирити осам сто рубаља? — Кад кажем, да ћу илатити, платићу ма и у бакру а после, ако Бог да, па останем кнез, накрмићу ја то, његовом помоћу, за какве две године. — То је сад друго питање, хоћете ли накрмити или не. Треба богме и мени, не дам ја све вама. Образован човек има увек више трошка него прост;

а кад би Рбпу записали место вашега сина, ту би и ви уштедили . . . осам сто рубаља не мож' наћи на путу. Кнез се мало замислио. Нада, да ће толику своту заштедити, почела да га замамљује, да му се љупко смеши. Хм! — рече најзад — ствар је, знате, врло тугаљива. — За то ви не берите бриге. — Баш тога се и бојим; ви ћете удесити, а ја ћу искијати. — Ако вам се хоће, платите осам сто рубаља. — Не кажем, да ми не би било жао . . . — Па кад мислите, да ћете накрмити, што да вам је жао? У осталом немојте ви да се баш сувише уздате у своју кнежевину. Још за вас све не знају, али да знаду, што ја знам . . . — Ви узимате више канцеларијског новца, него ја. — Не мислим то, већ оно, што је некад било... — Не бојим се! Што су ми заповедали, то сам радио. — Нека, нека! то ћете ви на другом месту казати. После тих речи узе господин писар своју, зеленим извезену чапку и изиђе из канцеларије. Сунце се већ смиривало; људи се враћали из поља. Понајпре срете неторицу косаца, с косама на илећих, који му се дубоко поклонили, поздравивши га са: „Хваљен Исус!", али госиодин писар само климнуо главом, не отпоздравивши са: „Навек", јер је мислио, да то ученом човеку не приличи. Да је господин Золзикјевич био учен, то су сви листом знали, а носумњати су могли само злотвори и злобници, којима је трн у оку свака личност, што надвиси главом обични ниво, па им не да, да мирно спавају. Да имамо, као што би требало, животопис свију наших славних људи, у животопису тога ванреднога човека читали би, да је основне науке поцрпао у Ословицама, главном месту окружја ословичког, у коме су били и Глупинци. У седамнаестој години живота свога дошао је млађани Золзикјевич већ до другог разреда, а био би исто тако рано доспео и у више разреде, да нису изненада наступила , бурна времена, која су прекинула једанпут за свагда његову чисто научну каријеру. Завитлан заносом, као и сваки млад човек, Золзикјевич, кога је и иначе гонила неправда професорска, истакао се на чело својих колега, који су живље осећали, и начинио мачију музику својим гониоцима; подерао књиге, изломио лењире, нера и раскрстивши с Минервом, пошао новом стазом. Идући том новом стазом доспео је до општинског писарства и, као што смо чули, сањао је непрестано о подревизорству.