Stražilovo

1245

стражилово

1246

Дпнмца. Сухотна храна хљеб би сам био, Кад га с духовним не би смочио ... Станко је опет нозивље. Опа с презрењем опет одбија трон балкански. Станко: Тн ме ниси никад љубила. Даница: Моја је љубав дубока бида, А твоја — ниска, варљива, мала! Сва моја срећа би твоја шала... Црнојевићу, немој султану! Одржи ријеч мени задану ... Жив Црногорац и мртав буди, Живот је кратак, смртни су људи! Стапко. Цару сам моју ријеч већ зада'. Даница. Ма пријед мени! На, читај сада! Па му даје ону пјесму, што јој је дао у очи поласка нут Кроје. Станко јој попавља исту изјаву љубави и оиет нуди круиу, иа је пита, што је веже? Даница: Што ме веже ? Све ме веже: Ваздух и крв, аманети, Муке, љубав, род и вјера И слободе пламен свети! Што ме веже? Иебо наше Нодупрто планинама! Нас једине сунце грије А око нас свуд је тама! Што ме веже? Спомен дана Кад ми они цвијет даде, Кад зачеше у мом срцу Слатке неке рајске наде ... Станко види, да је све бадава, да све је иста, Црногорство пред њом блиста! па види, да мора бират, Што је боље: крст — Даница Или луна с сјајном круном. И још једном колеба се, али ни љубав Даничииа не мога превагнути, па враћа опо писмо Дапици за успомену, приговарајући јој, како је цјеливао. Даница њему: Траг ће на души твојих дјелива Да Црногорство моје умива, па онијем писмом чисти се, куд је цјеливао, буца га, и баца му у прси са овијем страховитиј ем риј ечима : Ти изрод, Турчин и издајица, Ја Црногорка, мала царица!

Станко се зар још не би одвојио, да се војска од Жабљака не приближује. Већ је узјахао да.бјежи, па још моли Даницу, да му скочи иа коња. Даница њега моли, да пе иде. Станко. Па зар нећеш? Ваш не мари! Цура тамо биће доста . .. Даница. А момака и Србаља Колико их амо оста!... Станко је кори, да га пије никад љубила; она му се куне овијем часом, да јест, и говори му, да му не пристоји тако је грдити. Станко. Збогом остај свакојако, Ти се удај, не дангуби! Твога сретњег вјереника Пего мене боље љуби! На му јутром и вечером Крстом, Српством иуни уши, Док се ови соко врне И све то вам не поруши! Даница се на ове ријечи разгњеви, па отима мач једном момку, да не утече крста, рода злотвор клети. Па виче к војсцн, што се прнближуј е: Ко ухвати одметника, Кнез Перуна кћи, Даница, Прима за свог заручника! Моју руку, десет села И два двора у Жабљаку На част да су Црногорцу Осветнику и јунаку. Станко јој на то одговара, ! да неће ничија бити, кад не мога његова бити, па хоће да је црном земљом састави, али је тек рањива, па одлази тешкијем уверењем, да ће Иванова књажевина бити потегом страшном султановој царевини, док у њој буде чељади као Деап и Даница, и овијем опроштајем: Збогом, кршу мученички! Са твојијех са висина Већ ме кориш, већ ме мориш С мог издајства и злочина! .. . И овијем свршује ова дуга појава пупа љепота, које би и мпого богатијој књижевности могле на понос бити. Ја сам наводио овђе оне стихове, који су ми се чинили љепши и карактеристичнији, а сад ми се чини, да сам љепше и карактеристичније изоставио ! Али баш то изобиље има бити на позорници велика мапа овој појави. Овако дуг диалог у часу, кад го-