Stražilovo

1307

1!'1Гдтш1иои

о\Ји

лио ме, да ја све то поручим госпођици Мостићевој и господину Радићу, јер ои, вели, путује чак у Б. и бог зна кад ће се вратити. Ја сам одмах потражио госпођицу Ивану и свесамјој приповедио; а она ми је рекла, да пи господину Радићу не поручујем ништа, док ми она не јави. И ја сам је нослушао. »То је, видите, господару,« заврши Томановић, »све приповедао тај ципелар.« Док је Томановић говорио, био је Мостић као ван себе од чуда, и често га је иојединим питањима прекидао. »А да ли се може веровати томе, што је тај Лаза говорио? Није ли ои све то тек само из освете лагао на Петровића?« упита Мостић најпосле. »И сам сам то помислио«, одговори му Томановић, »па сам то ципелара и упитао, али ме је тај уверавао, да он својим поштењем јамчи за сваку Лазину реч.« »Та то је ужасно!« повиче Мостић, кршећи руке, »јадпо моје дете, како ли сам је могао унесрећити. Сам бог је умудрио, да она тако дуго одлаже. Али шта ћемо сад, Томановићу?« »Мени се чиии, господару, да би најбоље било, да се пре свега сноразумете са госнођицом Иваном, па ћете од ње чути, да ли је опа већ у тој ствари што урадила, па кад ја нред вече дођем, онда ћемо се разговарати даље.« Мостић то усвоји и кад је Томановић отишао, седио је јадни старац још дуго као окамењен, размишљајући иепрестапо о томе, шта га је задесило. Тог истог дана после подне позове своју кћер к себи и разговарао је с њом о свему, што је чуо од Томановића. »Зашто ми дакле«, рече јој напослетку, »ниси одмах рекла све, што си знала?« »Хтела сам, да се о свему увериш сам; бојала сам се, да ћеш у моје речи посумњати.« »А шта мислшп, ко је мени писао то иисмо, што ме је извело на прави пут?« »Ево сад ћу ти све рећи: Када је мепе ципелар нашао и рекао све то, што ти сад већ знаш, одем одмах Софији и кажем јој, у чему је ствар, тражећи у ње савета, шта да радим. Баш у то доба, тако смо ми дочуле, радили су Стојшић и жена му око тога, да Радивоја ожене неком девојком из њиховог места. Па како је тих даиа била код њих она забава, на којој сам и ја била, удеси Стојшићка, да Радивој дође на ту забаву и да се ту састане са том девојком. У тај мах, кад се

Радивој и Стојшићка договарали, у каквом ће оделу они ићи на ту забаву — на коју се, као што знаш, ишло под образинама — била је њима дошла Лепосава Снајићева. Но како је, ире но што ће ући у собу, чула, да неког већ има у соби, мрзило је да уђе, и тако седне иа диван, који је био иекако близу вратима у иредсобљу, у иамери, да причека, док Стојшићкина посета не оде. Брата су случајно била отшкринута, и она је, вели, после по гласу познала, да је код Стојшићке био Радивој, али је уједно чула, да они расправљају неке тајне ствари, па како је по природи радознала, иауми да остане где је, и да прислушкује. Пошто је није иико видио, остала је ту све дотле, док се Радивој није кренуо да пође, иа опда је ушла у собу тако, као да је тог тренутка и дошла, чинећи се невешта свему, што је чула. Али зато је од Стојшићке одмах дошла Софији, и приповедила јој све, што је чула, радујући се, што ће их она на тој аабави, за коју се и сама снремала, иознати и задиркивати, и све је тапшала од усхићења, како ће се Стојшићка и Радивој чудити, што их је она познала. Чим је то Софија чула, одмах је у договору самном у име Стојшићкино написала Радивоју писмо, у коме га је молила, да ире дође на забаву, иего што се договорио са Стојшићком; наручи себи онако одело, какво је требала имати Стојшићка, а мени онако, како се требала обући девојка, коју су наменули Радивоју, и, као што знаш, ми смо отишле на забаву. Како је Софија подједнаког узраста са Стојшићком, био је Радивој у први мах тог уверења, да оиа и јесте Стојшићка. Мене није могао познати, јер ја с њиме нисам говорила, већ сам све, што сам хтела рећи, писала. Он ми рукописа не зна и тако је у мени гледао сасвим страну особу. С почетка је Софија ушла на забави тој у дворану сама, и тада је била представљала свирку, на пошто се уверила, да је Радивој био на месту, дошла је по мене, јер смо ми одселе у истој гостионици, где јс била забава, огрнула је само свој црвени домипо, и тада се самном вратила у дворану.« И онда Ивана поче причати све, што је на забави говорила са Радивојем. »ГГа зар се писте бојале, што ће на забаву доћи после Стојшићка и она девојка, и да ће то Радивоја збунити?« упита Мостић. »Па ми смо само биле наумиле, да Радивоју кажемо, што смо хтеле, па оида одмах да идемо. Па тако смо и радиле. Али могле смо