Stražilovo

Б Р . 2.

СТРАЖИЛОВО

19

тим листовима оаш је најпрече, да негују језик нам народни и бране од стрампутица туђипских. Нашу књижевност од те руке ето ће да погглаве преводи свакојаких романа туђинских; пе тиче се нас у први мах садржај им и смер то на други лист иде — него нам није право у преводима тим, што понајвише самоуке и невептте превође сакате нам језик српски народни. У новинама нашим, које шго-но реч бистре иолитику ил муте, још је куд и камо гори језик и но речи и по реченици српској. Нови нари наши, понајвише невешти језику народном и у том послу свом брзајући по невољи — није само зла им работа, што гомилају у чланцима својим без потребе речи туђииске, већ и у свом рођеном саставу слабо пазе на чистоту и самосвојни тип језика нам народног. Наше књиге школске, осим две три што-ли, казују наук учепицима понајвише тек речма срнским а саставом и разбором, реченицама кроја туђинског, па ма и не узели на ум у тима па оиу силесију новоскованих речи по калупу туђинском. Јб какав је тек језик нам, токорсе ћириловом буквицом заодевен, у букварима и читанкама и другим тамо књигама за наук, које

се »раое у учионах пучких«, по школама комуналним, па баш н у чистим овејаним српским местима —- да и не наговештујемо тога у мегаовитим онгатинама, нарочито тамо у »троједној« краљевини па у Срему, који се иас Срба понајпрече тиче! -Језик у ошнтини, на суду и на писмено у тим поменутим крајевима — нраво веле, који кажу: нит је српски нит хрватски. Није много бољи језик на живој речи и на писмену и у заиисницима нагаих, тобоже »а в т о п о м н и х« власти, па ни на српском нам црквено-народном сабору ! Па докле тако, драги нам књижевници и угледни разборници иародни на живој вам речи и на писмено — куд ћемо до послетка доспети тим путем стрампутице у књизи нам српској и са евојим дивним језиком српским н а р о д н и м! Него о том други пут намерисмо насгавити и свој наговештени предлог књижевном одељењу »Матице Сриске« још и боље разјаснити: куд смерамо тим на »К р а п и к у ј е з и к а с р пск о г«. * *

У Новом Оаду, пред Богојављење 1887. Ачле^самлар СандиЈ;,

У СУМРАЧЈУ.

сумрачЈу славуЈ Јеца, Па ми годи Ох, слатка је и сузица У слободи! У градини невинашце Ружа сања, Он јој слади дивне часе Миловања. Извијао је, што му душа Лепше уме, Ружа сања, ружа ћути, Не разуме. Он се диви из далека Њеној сени, А ружица и не слути: То је мени! Испевао јој целу дугпу Уздисања, А ружица само сања . .. Само сања.

Славуј морао у даљииу Топлом југу, Оставио малу ружу, Понео тугу. А кад сину премалеће, Време среће, Опет славуј, опет песма, Опет цвеће. Опет тепа славујева Дугаа мала, Ал ружица давпо — дашто Оцветала. Ал он пева, да га жива Жеља мине, Још спомиње малу ружу Из градине. Слушам песму, као звуке Нових дана, Одјекну ми души струна Уздрхтана.