Stražilovo

Б р . 15.

229

Сима га већ више не слуша. Лупа и зове крчмара. да им донесе још вина. — Трице ! Сви сте ви трице! — вели Сима. — ЈГако је надвлачити се клипка! Лако је и иорвати се! Ал хајд, ко ће пити, па да се не опије! Ту вас све Сима има у малом прсту, све! Натпио сам и Решу Карананџу, и Јефту Пузавца, и Саву Ралина, и . . . и тебе ћу, Бумбићу, ма да си још толики. — Саву Ралина! Лако је с њим! И Груја потеже чашу за чашом све наискап. — Тако, мајчин сине! — Ја ти кажем, Симо, Сава ће страдати са мном, — поче Груја, а све гласније говори. Све се нешто живљи осећа. — И ако ће! Шта је он? — Па да, шта је! Знаш, Симо, . . . да ти кажем само! Теби само. Ја знам, да си ти мој брат и пријатељ. Знаш, ја сам тако казао и Боји, па и она каже! »И ако ће!« Јест, и она тако каже. Хе-хе-хе! А баш вечерас сам јој казао. Их, како се смејала! . . . Па сад, кад сам пошао овамо . . . Тебе сам, знаш, тражио. Знао сам, да ћеш ти ту бити. Рекох: За цело је Сима тамо . . . Па кад сам пошао овамо, а он покупио неке око себе, па иде селом и пева, . . . сам себе пева А ја велим: Хајд, нека, нека; пресешће то тамо њему. — И хоће! . . . Пи, Грујо! Груја се наже за Симом, па га загрли . . . * Дан Огњене Марије је заветни дан за село, па се тај дан једноуди и ништа не ради. Старији људи и жене се и иначе држе јако завета, да се не замере великој мученици. Ал омладина завела свој обичај. Искупе се на лединама, па замећу игре свакојаке. Женскиње за себе, мушкиње за себе, па се и не мешају. А ни пост ни завет ни све остало, што уз то иде, не смета им, да се на своју руку својски пошале и насмеју, то задевајући шалу у игри то у причању. Па у неке искупили се момци, као кад оно чобанин стера овце у гомилу. Хоће да се надлагују. — Али — иовика Сима Лесковац, — који кога надлаже, мора га онај три пут ђоче обнети на раменима око кола, а остали нека направе коло. Хоћете ли? — Хоћемо! — повичу сви. — И сваки мора рећи само лаж какву. Опет сви на то:

— Пристајемо. — Саво, — окрену се говорник Сави Ралину и намигну на њега, — пристајеш и ти? Па одмах потражи погледом Грују Бумбића. А Грујиие очи заиграше то у Симу то у Саву. — Питај Грују, — одазва се Сава Лесковцу. Неки прснуше у смех. Груја позеленио у лицу, па зажагрио очима. — Није Груја никад кварио воље друштву, — одговори Сима. —Је л', Грујо? Груја одмахну главом. — Знам ја Грују ! — опет ће Сима. — Тако, кад сам ја био мали, па чувао подојнице, па заишао у ону птуму у нашем нотесу, коју никада нисам ни видио, а у тој шуми толики храстови, да им све врхови допрли чак до неба, па месец, кадгод туда наиђе, мора да запне, па се увек открњи с једне стране . . . Тишина. — Јест, истина је. Ја сам видио — уплете се ђока Стајић, —ја видио једаред својим очима,... да бог да вам испале, ако ми не верујете, . .. својим очима видио ја ковача Рају, како покива месецу плочу, што му се окрњила. Већ неки попуштају од озбиљности. — Је л' то онда било, ђоко, — прихвати Реша Карапанџа, — кад сам ја срео онога човечуљка, кад је упртио од Раје ту плочу, па је носи? А ја га питам: »Куда ћеш ти, море, с отом плочетином?« А он каже: »Идем, да је прикујем за небо.« А ја: »Хајд с богом; где ћеш ти приковати ту плочу на небо!« А он: »Само да ми је метнути на главу!« Кад ја погледах у њега, а он толики, да не може својим рукама да дохвати сам своје главе. Куд ће ти шта ће ти, бого, рекох сад. Кад ја, а он се успужа уз један храст у оној шуми, што рече отоич Сима, и тако једва допре рукама до главе, па узе натицати плочу на главу. — Није истина, — повика Сава Ралин. Ја сам ту био и видио. Овако је било. Насао ја коње на ливади. Кад влашићи почели падати, мене превари сан. Док ја тако продремао, . . . колико сам, да сам, не знам,. . . тек, док ја тако нродремао, а дошао тај хорјатин, па скиде потковицу с мог зеленка. Скиде је, иа потеже у шуму. »Ао, не ћеш,« рекох, па за њим. Ја брже, он брже. Таман да га ухватим, а он,... што ти рече, Решо, ... на храсг. Е, да ми умакне! Досетим се ја, па потргнем своју ћатинку иза обојка, те одрежем храсту дебло. Бубну онај с потковицом, коликиједуг. Ја ио-