Stražilovo

438

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 28.

„Да, да, Болета! Догаао сам на изврсну мисао, а разумећете ме одмах, кад вам приповедим новост, којој сам ушао данас случајно у траг!" „Шта то може бити?" прихвати госпођа љубопитљиво. ТТриповеди јој, како је сазнао, да Милица и Корен дописују, и како о томе 1)Оле свакако и не зна. „Занимљиво, збиља занимљиво!" кличе Елза подсмехујући се злобно. „Ја не знам, како би нам то могло помоћи у нашој борби. Боле ће ипак остати уз оне, уз које је и досад био, и ми га не ћемо добити за се, па добивала Милица јотн од десеторице других љубавна нисма." „Послутајте ме, госпођо, — и ви ћете пристати. Све се то може и мора употребити правим лукавством. Чујте!" Она се забацила у наслоњачу. По погледу, којим је нромерила Руду, види јој се, да пе очекује баш много од његове досетљивости. Концииисга то не иримећује, јер је у соби сумрак. „Замислите!" настави он. „Милица прима од Корена писма, и то кришом. Ко је тај Корен? Храстов конципијенат по имену, а у самој ствари изгубљен ђак без испита. Катилинарска ексистенција! Храстов је конципијенат, и његова писма доноси Милици Храстов уредски писмоноша, Тилехова Барба. Како се може отуд лако учинити, да дозна и Храст и његова жена о том дописивању! Тим лакше, што Корен долази на Дреново с њима у друштву. Ту лежи зец ! Рачунајте још с једне стране на Болетову осетљивост и самољубље, а с друге стране на ону љубав, којом он љуби своју децу, — и будите уверени, да ће, сазнаде ли сутра, како Храст злоу-

потребљује његово нријатељство и помаже, да се заведе његова кћерка — бити наш. А ви, милостива, ви сге Миличина васпитачица. те сте још и сад дужпи чувати је!" „Ви сте изврстан дипломата!" кликне Меденовица. „Тако ће ићи, иначе не иде! Ја мислим, да ће бити лако разврћи то пријатељство, и онда је Боле наш савезиик, и наша победа." Очи јој се засветлиле од радости и ска раздрагана пружи конциписти руку. „То сте изврсно измислили", понови. „Сутраидем сама Волетовима. Али вечерас ћутите о свему. Све мора остати тајна, хоћемо ли да се користимо." „А моја награда," шанну гиздави конциписта, држећи још непрестапо Елзину руку. „Причекајте, док се уверимо о успеху нашег изума," одгопори она смешећи се, и окрете се кокетно према њему. Мошусов мирис, сумрак у соби, украј леие госпе, чију руку још држи, заиесе конциписту. Саже се, да пољуби Клзину руку п већ да театрално падне на колена, па да јој говори о својој љубави, ал опа устаде и рече: „Хајдемо у друштво." Код врата се онет окренула младоме човеку, а овај ћути и иде за њом, те му заводљивим осмехом понуди усне, да је нољуби. „Плата!" засмеја се и нагло се изви из његова загрљаја. У Рудину срцу ускиии дивље весеље. „Две на један ударац! Оној сам платио, а ову победио " Домишљави гиздавац био је уверен, да га Елза Љуби. (Наетавиће ее.) К ^

ЛУКИЈАН МУШИЦКИ. 0 П00МРТН0Ј МУ ПЕДЕСЕТГОДИШЊИЦИ,

Јренесимо се у оно доба,. када на Парнас У српскому није било још Стерије ' ни Сарајлије, Његуша ни Бранка; када је срнско књижевно ноље било још у ледини, К0 ЈУ Ј е Доситије тек био почео косити; када је Рајић тек био почео историјом народну свијест будити,; када је Црна Гора била под владом својијех владика; када се Шумадија тек била почела нрикупљати, да новијем животом

КРИТИЧКА СЛИКА. ОД ЛАЗЕ ТОМАНОВИЕА. имја наше у свјетлости будет жит' Докоље Сербов род иребудет Мушицки „К Дух}' мојему". проживи; када између растргнутијех удова српскога народа није било никакве свезе, никаквог саобраћаја: еле у доба, када нијесмо имали књижевности, која нас данас стеже у једно тијело и једном душом надише; када историјски догађаји не бијаху још из мртвијех српски народ оживјели и на свјецку позорницу извели, да ту заузме мјесто достојно прошлости своје велике; једном ријечи, пренесимо се у очи на-