Stražilovo

Б р. 28.

439

Па Н а воздвнжениј е Г и м н а з и ј Новосадскија : Нотекут даљна Сербчата к вам. Слави вашеја нов свјет распростретсја по Ирочим сербским градовом и Весем, ваш их примјер зажжет. Ваша воља, сојуз, жертви и подвизи Сут достојни Пит сербских. Оливни Вам вјенци зелењети Вудут в почест от рода в род. А у другој оди истом приликом: Да! крјепка воља к обш,ему добру и Отцева тцедри дланови зидају И дјеци данас, нак потомству Срећу и народној чести стуб, ког Свирјепе буре сломити неће . ..

шега новога доба, када се из самоће Шишатовачке, из скромне ћелије калуђерске, нојавио пјеспик српски, који је својом громком лиром стао будити а својом великом дугаом уједињавати српски народ, врелом љубави свога великога срца разгријавајући и одушевљавајући, бранећи и у звијезде узносећи све, што се српско звало. То је племенита сврха појезије Мугаицкове и том је тегаком и претегаком позиву у оно доба вјеран остануо смјерни калуђер и кад је владичанску митру на главу ставио. I. Народни обичаји, народиа црква у лијепоме православљу, народна пјесма на јаворгуслима Српство су у Турској чували, да не иропане, погато су му самосталне државице пронале; јер Турска као некултурна држава нијемогла ове изворе духа српскога пресушити. Али нијесу сви Срби остали послије пропасги српскијех државица под Турском. Мислим о великом пресељењу Срба у Угарску, Хрвацку и Славонију, са огњигата ђедова својијех у туђину, ђе народни обичаји лињају, ђе се народна нјесма не разлијеже, ђе је народна црква уз нркос свијех »иривилегија« била изложена већој опасности него ли у Турској. Ту је требало културу културом сузбијати, ту је требало дакле културу сриску створити. То је Мугаицки сфатио, и њему је та брига надахњивала најодугаевљеније оде, којијема је будио љубав к српскоме народу, вапијући му меценате и умне трудбенике, материјална и умна средства. За то на дан смрти Сави Вуковићу, главном оснивачу Новосацке гимназије, пјева: Се вижд', сплемениче, художество умрети Без страха смртнија коси. Мамоње не желај, но благостињи жрети; Убога шедро ороси. Все аш,е собереш, држит что Лондон сјајни Все что Одеса и Тријест: Дјем обш,их нијесил' друг и алгетли твој ближњи; Нсја мрак покријет; имја перст. Те славећи добротвора Новом Саду нрориче: Ти Вуковичевим раченијем воздвигнеш Висоцје древо живота. Под сјенију јего прохладноју ти с чади ГЦастљива узриш времена. Тја другом назовут вси просвјеш,ени гради: Возљубљат сербска племена.

Опћа ризница равна је сунцу, које свијема свијетли и грије, диже к слави храбре. И та слава Свјетлиће она вам Кроз тму вјекова, док је сербска Племена бјелом на свјету! Па овако ободравајући прориче наиредовање гимназије: Пред очи ставте, пространи Дунав ваш Да ј' извор другдје; раст сједољетни пре Слаб прутак; Кант и Шлецер, Гете Дјеца училишд да су били. Даље позивље, да се дижу катедре српског и словенског језика иротиву »туђејазичија« : Еако нам народност мудро хране: Јвдинство рода како се старају Овјековјечит! Оста ли више што Ил' љепше желит Меценати? У другој оди о истом предмету: Сербов младих степени сквоз сија Вјерно кто проведет? Их Бодри души к величију Кто воздвигнет, возжет? Сербскија перси мњу Токмо, сербска уста с мудра сједалшца Сербска. — — Јеју успјејет млад Серб в јазицје отцев, в славје својеј си и Рода. Об1цества сербска! Ви л' ту славу отричете? Па кад се завела та катедра на Новосацкој гимназији, одушевљено пева: Се вижу рјеку аз родољубија! Волна једина виспр воздвизајет в миг ДРУГУЈУ- Вижу, јеј, носими