Stražilovo

530

Б р . 34.

је моје хладно; њега некуд зову неки други гласи. Гласима тима не могу да се одупрем ја. Него ме иусти, господару; пусги ме да дишем и да певам по вољи својој! Калифа задржаваше Јована, драгог управника чувенога града свога Дамаска, нудећи му још више славе и власти и половину царства свога. А смерни Јован одговори на то: — Белики дар твој, о госнодару, не треба певцу: он само жуди да служи творцу своме; у души му је незнани свет, виши од престола, дражи од порфире; све, што друге привлачи: богатство, сила, слава, част, свега је тога обилно у свету оном; сва блага природина : пустиња бескрајне даљине, високих планина плави облици; заљуљанога мора пенушави вали; земља, сунце, месец и ројеви звезда на високим небесима, све је то само одблесак тајних красота, које вечито гледа душа избраникова! 0, веруј ми, господару, да се ничим закупити не може онај, коме је приступан овај чудни свет; коме је Господ допустио загледати у то тајнено творило, где кипте праслике свим тварима и где без престанка треиере творачке силе, те њихов свечани јек звучи певцу у беседи његовој. 0, пусти ме, Калифо, да дахнем, и да запојем по вољи својој! И рече му на то Калифа: — Ја виђу да власти немам угушити ту жељу у грудима твојим. Певче! вољан си. Иди куда те зове судбина твоја!" —- И оде Јован у самостан, а нустињаци из потока Кедронскога радосно дочекаше брата из далека, који се прославио био разглашавајући мрак иконоборачки и штитећи свете иконе. — У њега је велика вера и велики дар, али опет мора проћи кроз искушење. Ко од вас хоће учитељ и духовник њему да буде? — тако рече игуман самостана на потоку Кедронском. Редови духовника заљуљаше се. Старци к земљи оборише седе главе своје и овако рекоше: „Добро нам дошао тај славни војник божји; али ко је овде достојан њему бити учитељ, њему, који око себе разлива видело истине? Зар тога да ми почнемо учити из почетка?" А из гомиле изађе један брат, испосник, оштра погледа, па певцу опоро рече: „Наше је постити и молити се; друге службе ми не познајемо. Ако хоћеш мој ученик да будеш, ја ћу се примити, да ти будем учитељ; тек онда мораш отурити све залудне мисли; то доколичко певање ти, певче, мораш победити постом! На уста удари нечат мучања, испуни душу своју молитвом и тугом, - ето, то ти је мој устав, ако хоћеш да си искушеник!"

Неочекивана пресуда као гром иаде усред мирнога збора. Певац оборио очи к земљи, а сухе образе његове попало страшно бледило. И дуго стојаше тако непомично, и као да за одговор не имаше снаге. Понда рече: „Све силе, све мисли ја сам једној сврси посветио: хвалити и славити творца песмама. Ти ми велиш, да треба мучати и туговати. Е, твојој вољи, оче, ево се покоравам. Срце моје ие ће више заиграти од весеља, а уста ће моја затворити печат ћутања... А зар си се ти ту крило, о велико самопрегорење, које сам толико пута у молитви Богу одрицао? Сва радост, сва сласт моја бејаше певање, и Госиод ми баш певање изабра себи за жртву!... 0 настаните од сад дани ћутања! С Богом, даре мој! Попадај ирашино по гуслама мојим! А у грудима заљуљани гласи, замрите сви на уснама мојим! Умукните за навек мојих песама јасни звуци! Угини, о зкивоте, охлади се, моја топла крви ! Само ми светли ти, љубави небесна! 0, Госноде мој, опрости овај последњи уздах, последњи отпор бонога ми срца!... Свршило се. Таласи мрака наваљују ; вид се гаси; крв се стињава — свему је крај! Из света гласова у свет неми сада слази к вама развенчани певац! * Једном седи он пред својом пештером, у којој је сахранио заносе радних сила својих, и, заклонивши очи руком, ослушкује, какви му гласи долазе изнутра. У тај мах к њему, тако невеселу, допаде пустињик, паде на колена и завика: — Помагај, Јоване, да си ми по Богу брат! Брат ми рођени умре на пречац; хтео бих га братски ожалити, али ми очи немају суза: све се слиле око срца мога! Једини ти можеш ми помоћи. Напиши ми иесму од запевке; напиши ми песму на укоп милом брату моме, како бих, ојађеник, слушајући њу, могао плакати, те би се зар и туга моја разблажила! Јован га кротко погледа, па му одговори: — Зар не знаш, брате драги, на какав сам се устав заветовао ја? Старац мој, наставник мој, на несме је моје ставио печат мучања. Онет му се моли тужни брат, говорећи: — Старац није овде; отишао је на цела три дана: док се он врати, ми ћемо сахранити брата мога. Душом те мојом заклињем, дај утехе мојој бескрајној тузи! Кад га Јован одби и овај пут, пустињик овако рече: — А да си ти телесни лекар, а ја да умирем од туге, зар ми ни тада не би помогао? Зар не ћеш одговарати Богу, ако данас пресвиснем од жалости ?