Stražilovo

Е р . 34.

СТРАЖИЛОВО

531

Гог.орећи тако, он већ љуљаше мекано срце Дамаскнново. Пун своје туге, невац се сажали и над туђом тугом. Као црни облак сиђе сад на њега за.дахнуће. С молитвом уђе у пештеру, где послушном руком махну и написа, што му се причуло. Бог не милује силу и притисак над вољном мишљу; рођена у души слободна мисао ни у окОвима неће да умре. Зар ти, кратковидче, одиста мислиш оковати своје мисли? Зар се уздаш силом уништити у себи живе звуке ? С ливанских висина, где се бели прелетњи снег, зар се може задржати бурни ветар, да не лети у просторе пустињске? Или ће вода у иотоцима кад год потећи на вигае, к својим изворима? Или ће се сунце на истоку изишавши, од пола дана вратити на зад? * Потмули јек звона рано огласи долину. Покојника донеше у цркву. Духовници почеше жалосно опело. Свеће цркву осветлиле, а певац, с обореним к земљи очима, с-тоји и иева песме од растанка. Монаси сви скупа помажу му: * „Која сладост у животу није помешана с тугом? Која ли слава на земљи стоји непроменита ? Зар није све од сенке слабије, све од сна варљивије? За тренут ока све то смрт одузме. Него, о Христе, у видело од лица својега аунасладу од своје красоте, као човекољубац, прими овога, којега с.и, ето, изабрао! •х„Куку мени, како се мучи душа, кад се лучи од тела! Куку, колико тада плаче, и нигде никога да јој помогне! К анђелима диже очи, и моли се, али узалуд; к људма пружа руке, али нигде помагача! С тога, мила браћо, промисливши, како нам је живот кратак, просимо у Христа преминуломе иокоја, а душама нашим велике милости! •х„Све је људско сама таштина, што год не остаје човеку по смрти: не оетаје му богатство, нити слази с њим слава: јер чим смрт дође, то све прође. С тога да завичемо Христу бесамртноме: Преминулога између нас упокој, где оно бораве сви, који се веселе! •х „Где је оно, за чим свет толико жуди? Где ли је нрелазна варљива машта? Где је злато и сребро; где ли су множине слуга и врева? Све је то као, све пепео, све је сенка! Него ходите да. запомажемо бесамртноме цару: Господе, вечнога блага својега удостој овога, којега си одазвао између нас и насели га у вечито младо твоје блаженство! * „Сетих се пророка, који виче: , ; Та ја сам прах и пепео!" А за тим погледах по гробљу и, видећи голе кости, рекох: „Па ко је овде в;ар, ко ли војник; ко је богаташ, ко ли сиромах; ко је праведник, ко ли грешник? — О, госиоде, упокој с праведницима слугу свога! •*

„Постање моје, и биће моје, бејаше твоја творачка заповест. Јер, кад си хтео створити ме жива од невидљива и видљива вештаства, ти си од земље саздао тело моје, а душу си ми дао божанским својим и животворним дахом. За то, Христе, упокој слугу својега онде, где се вечито живи, и где су настањени праведници! „По својој слиији и прилици саздао си у почетку човека, и поставио си га у рај да влада твојим тварима; али завист ђавоља њега превари; он окуси од забрањенога плода, и посга преступник твојих заповести. За то си га осудио, господе, да се врати у земљу, од које је узет, и да моли за покој! * „Плачем и јецам, кад помислим о смрти, и кад видим, да у гробљу лежи, по Божјој слици и прилици саздана наша красота! Ох, како је наказна, како је ружна и без обличја! Да чуднога чуда! Каква ово тајна би с нама? Како се дадосмо трулежи? Како се удружисмо са смрћу? Е одиста је то Божја заповест, као што је и писано. Он нека би и преминуломе дао покој!" Тако Јован пева с монасима, а међу њих рупи неочекивани гост. То беше оштри и опори Јованов духовник. Лица озбиљна, старац поносито иодиже своју главу и рече: „Зар ти тако, певче, почитујеш и држиш моје заповести? Кад пред нама лежи братски прах, онда треба плакати а не певати! Одлази, недостојни исносниче! Међу стенама нашим теби места нема!" Страшном речју скрушен, кривац припаде к ногама старчевим: „Опрости, о оче, повика он: — сам не знам, како преступих заповест твоју! У мени звучаше немукли глас и у неодољивој муци срца мога, преко воље моје, издреше на поље звуци, и песма се ето поли! И ноге старцу он грли и целива. Прости ми ову кривицу, о оче мој! Али отац не зна, што је кајање; он Јовану овако одговара: „Бежи одавде, певче! Види се, да још и сада охолост светска живи у грудима твојим! Иди из ћелија наших; не скврњави ове пустиње! * По лаври пролете страшни глас: збуни се скуп пустињика. Жалост испуни сва срца, и сви одоше слошки молити за њега. Али игуман, као хладна стена, не да се умолити. „Ако се истински каје, може јепитимијом купитп опроштај. Ето нека узме лопату и метлу, нека чисти сваку нечистоћу у прљавој авлији ове лавре. Смиривши дух свој, нека непокорном руком свуда диже блато и сваки други нанос." Старчева реч донре до Јована; сазнавши услове јенитимији, певац се жури, да њоме заглади погрешку своју : радо прима и врши нечувену заповест. Место забуне и туге, на лицу се његову сија радост. Без речи узе лопату у руке певац Христов