Stražilovo

550

Б Р . 35.

бих им рекао: збогом. А неки су ме гледали чак и са неком завишћу. Залупа бубањ те сви одоше на иосао; ја остадох дома. Сумилов устаде то јутро скоро први, те ми зготови чаја. Јадни Сумилов! заплакао се као мало дете, кад му поклоних своје робијашко изношено одело, кошуље, поднегвенике*) и нешто мало новаца. „Не треба ми то. не треба!" говорио је, не могући никако задржатн усне, да не дршћу; „као да ће ми вас сада погубити, Александре Петровнћу! На коме мене остављате, кад тако одлазите!..." Напослетку се опростих и са Акимом Акимићем. — Још мало, па ћете и ви, рекох му. — Ја имам јога дуго, још врло дуго да будем овде, мрмљао је, стискујући ми руку. Надох му око врата и пољубисмо се. Десет минута, како изиђоше заточеници за рад, изиђосмо из заточења, да се нигда више у њ не вратимо — ја и мој друг с којим сам и дошао.

*) Платнени или кожни омотач, што дође на ноге, или на руке исиод окова. — Прим. прев.

Ваљало нам је отићи до ковача, да нам раскује окове. Но сад нас већ није више пратио војник с оружјем: ишли смо с подофициром. А раскивали нас наши робијаши у инџинирској радионици. Причеках, док ми не одкују другара, па приђох и сам к наковњу. Ковачи ме наместише леђима к себи, дигоше ми одостраг ногу, положише ју на наковањ. .. Добри људи узалуд се само мучили; хтели су да учине то некако лепше, боље . .■. — Тај клин ирво !. . . Клин тај изби!. .. командовао је старији. — Намести га прво ... — аха! добро је! . .. Удари сад чекићем . . . Окови спадоше. Ја их дигох са земље .. . Хдедох, да их мало узмем на руке и да их погледам још последњи иут. И дође ми сасвим чудновато, да су овај час били баш на мојим ногама. — Иа збогом! збогом! говорили су робијаши гласом кратким, грубим — али некако као задовољним. Да: збогом! Слобода, нов живот, ускрс из мртвих . . . Какав славан тренутак! С руског иревео Јован Максимоиић.

'г.

0 РИМИ ИЛИТИ СЛИКУ.

ОД Л. ТОМАНОВИНА.

авршенство стиха и слика, илити боље: риие, тако је важан елеменат у пјесми, ~ да се код многијех у томе савршенству састоји сва љенота њена. Особито риме дају пјесми таквога чара, да је пјесницима она највећа брига и мука. У Италији, ђе је тако сладак језик, та брига и мука пјесника врхунац допире, разумије се, већштом на штету унуграшње љепоте саме пјесме, јер је пјеспик више пута принуђен, да жртвује какву лијепу мисао, или да је осакати, само да правилну риму наведе. Да томе обожавању слика на пут стане; да покаже, да се љепота нјесме не састоји у лијеиијем сликовима; да може бити лијепа пјесма и без сликова: то је задатак био данашњем највећем италијанском пјеснику Кардућу, кад је издао књигу својијех ода варварскијех. Тако је пјесник назвао иронично своје пјесме спјеване по метрици јелинско-римској без сликова, предвиђајући буру, што ће противу њих подићи стари обожаоци риме и ухо на њу навикнуто. Али су једва дочекали млади пјесници тај прпмјер Кардућијев. А куд веће среће њима, пего се опростити те ироклете риме! И чи-

њаше се за иеко доба, да је на Парнасу италијанском већ одзвонило слику, томе староме мучитељу пјесника, те да ће на њему коначно обладати в а р в а р с к а иој езија. Него та срећа за мало потраја. Кардући се опет обраћа са свом поштом слику, којијем је започео пјевати, те издаје другу књигу својијех пјесама риманијех под насловом Кипе пиоуе, те тако повраћа сву част слику, коју је до сада уживао. Сига е опог <1е' рас1м Ш1е1, Ти 1111 8ел Соте а 1ог аасга е (1е1еМа, Ауе, о пта! Бриго и части отаца мојијех, сличе, ти си ми свет и мио исто као њима, здраво! Тако је Кардући дивно успио у намјери својој. Показао је, коме је то требало, да може бити лијепа пјесма и без слика, задржавши му ипак сву пошту досадашњу. * * * На нротив, на Парнасу српскому, и ако је и ту одомаћен, као да слик не задаје толике бриге и муке нашијем пјесницима. Факт је, који се не може порећи: ми немамо до сада