Stražilovo

762

кописа текст уттраво такова љетописа у Пећи и у Дечанима: и његов је један текст истом из XVIII. века, а други нешто старији (ср. Хилф. Босна, 264.). Тај Троношки или ио Хилфердинговој редакцији ЛеЛски љегоиис ирииоведа неке ствари (н. ир. о Косовској битци) толи леио и оиширно, да их онако разложито ирииоведаних неима ни у којем старијем љетоиису. Одакле њему толика врлина? Писцу бијаху за цело ири руци такови старији извори, о којима ми данас ништа не знамо." Хилфердинг је у путонису свом „Босшм" и т. д. па поменутој страни само поменуо рукописе летоииса илити управо роцослова српског, о којем је реч, али је подробније те рукописе описао и изрекао о том родоелову суд свој уопште у II. свесци Нисама о историји Срба и Бугара на стр. 50. у ноти 2. (в. Летопис, књ. 99. стр. 62.), где каже: „Српски летопис под насловом „Родословте Сербское" свршава се 1521. годином, но његов основни текст, сачињен очевидно у XVI. веку, дошао је до нас у редакцији XVIII. века са разним допуњцима и рефлексијама преписивача, као што се чини (какт, кажетсл) калуђера Пећскога, довољно начитанога. Не сматрајући на погрешке и касније уметке, садржи тај летоиис у себи много важиих вести, које не иодлеже сумњи и које се не налазе у друсим сриским сиоменицима, који до нас дођоше." Из другога, а не опога Пећског рукописа, који је Хилфердинг у Пећи видио, исписао је наш М. С. Милојевић: 1. „Годословте цареи срвбскихБ илити 1лирическихв"; 2. Кратак извод из кронике грофа ђурђа Бранковића и 3. Сказаније о српским архијепископима и патријарсима до Василија Бркића, и назвавши први састав „Летопис", други „Имепа", трећи „Црквена историја", издао је све то под насловом „Обшти Лист" у XXXV. књизи Гласника. Гукопис, из кога је Милојевић те ствари исписао, описао је тамо потанко и саопштио је запис, који се на предњој корици изнутра налази. Запис тај (стр. 2.) гласи: „Сио кпнгу ^овомкго 0 в ф и Д нстћ сш ест1, Снноднк, и о к 08 с т о о е н м н х д р т ј е н> н н с е|| и л о м о п р д к о м I., гакоже ^(игг се, нрнлошн сконстке1шн ктнто|)1. н ндкркмнтелћ скдтТе келнкје џсрккк лр\јеннскоше пексмх н нлтрјлрнпс срккскје ^окомме Псћн Господинћ 11(>отононт> 1|ерккг. кл(>покаукј6 к1'(>1» /Кнкдн Уерногорд||т., тонже скдтг.н ксдшјт.н ||(жкн Пскскон п оР Д Д II К 1> II II С д Н ј 10 II I. II 10 X (> н С Т II Д 10 Б II К 1>1 V Т> КТНТ0(>0КТ>, Д УД 6ГШ III;VIII,III П0М611К 11(>НД0ШН С6 II носдд се дт.тд господнд 1727. мссецд Мд(>тд 12. Пнсдно V Кдрдок1|н (>\'ко1о протосннгедд исћскд же Кнсдрионд Ндкдокнћд." Из записа тога јасно се види, ко је, какву је књигу, на коју цел и када је послао Пећској натријаршији, а наиме да јепротогтоп Кар-

Б р . 48.

ловачки Живан Чрногорац (од 1713. до 1750. био је протопоп у Карловцима, и бавио се радо с увезивањем књига и записника за цркве и манастире, коме намеран сам, само док доспем, подићи мали споменик) г. 1727. приложио књигу или записник, који је он сам у тврде корице увезао и оправио, да служи Пећској обители за уписивање ктитора и ириложника њених. Такве књиге или заниснике звали су стари калуђери наши „обшти лист" илити сииодик, а најобичније иоменик. Књигу ту створио је дакле поменути протопон Карловачки и иослао је г. 1727. као свој прилог у Пећ, и сабор братски примивши тај прилог, ту неисиисану књигу, памењену за уписивање ктитора, наредио је, да чредни свештеник не иропусти с осталима ктиторима поменути и протојереја Живана и приреЈци: Богђ да проститт, его. Докле је књига та служила тој својој цели, не зна се, но доцније се нашао неко, који је на празне листове те књиге, на којима је (ако не баш на свима, а оно на гдекојима од тих нразних листова) на врху стојало написано „имена", преписао поменути родослов, и кратак извод из кронике Бранковићеве, и пазначење српских архијепискона и патријараха. И после тога уписивало се и записивало се којешта у тај „обшти лист" и ирашина је попала ту књигу и црви су већ појели „телећу кожу, којом су дрвене корице књиге те оптегнуте биле", кад након много, много година а у сретни дан и час дође у Пећ М. С. Милојевић и срећом праћен на путу по „правој Србији" би и у Пећи срећан, те наиђе на ту књигу, на тај фолијант у Пећској књижници и у том фолијанту, који је назван „обшти лист", на оно родословије цареј сербских илити илирических и онај други краћи састав, у којем се помиње: лист 203. и 560. и 790. и чак лист 1011. Проучивши помњиво оба та, па и трећи онај спис о српским архијепископима, „замисли се" наш „умни геније, замисли се баш дубоко" — и он је био на чисто. „Књигу ту — зовомНто обшти лист, — то су речи откровења тога умног генија србијанског књигу ту тако рећи створио је још аатријарх Максим иосле мироиомазања десиота Ђурђа II. и одмах после тога почео је исти патријарх у њој писати; даље је у њој писао Арсеније III. Црнојевић и после патријарх Арсеније IV. Шакабента прозвани" и још нека не тако знатна лица. Што се првог и главног списа — поменутог родослова илити „љетописа" — тиче, то г. Милојевић мисли, да „до Лазара он иема тако велике важности; али за део његов од Лазара па овамо нама ближе остаје том родослову свакојако неоценима важност и скоро једина у неким извесним деловима и местима. И све то Арсеније (III.) није измислио,