Stražilovo

Б р . 48.

в СТРАЖИЛОВО

763

није тако рећи исисао из својих прстију: но је у кратко извео из разних летоииса или тако званих „обштих лисг&и" иреиисао и иредставио у изводу свом народу ." И сад човек, кад то прочита, да се од чуда не прекрсти! За књигу, коју је оправио, то јест неколико књига дебеле жућкастобеле артије купио и ту громаду артије у тврде корице оптегнуте телећом: кожом повезао протопои Карловачки Живан Чрногорац, коју је дакле исти протопоп створио и г. 1727. послао у Пећ, да служи као „обшти лист" или поменик за уписивање имена ктитора и приложника — за ту и такву књигу рећи, да ју је тако рећи створио патријарх српски Максим (1663.-1681.) и да је у тој и такој књизи писао и тај патријарх и његов прејамник Арсеније III. (1681.—1706.), тако што рећи и написати може само слен код очију или сулудаст човек! Још вели исти Милојевић, „да на задњој корици те књиге такођер изнутра пише ово: „1703. јулш 26. представи се блажеше памети митроиолитћ Ђел1>градскгА Мотгсеи Петровичљ, его же Богб да упокоитг," и т. д. Испод тога, а истом руком, само латинским писменима, стоји записано ово: „писахв азв Агаеше РаЉпаг Рссћсп Кикоју 8ес1ешупа 7. "Ушп". Рађа се питање: који је то Арсеније патријарх? II на ово се питање врло лако и брзо може одговорити: треЛи. Зна се, да се поменути у том занису митронолит Биоградски Мојсије Петровић преставио 27. Јулија 1730. (в. Гласник XXIII. 252.), на како је могао дан, месец и годину његовог престављења записати патријарх Арсеније III., који је умрво 1706. год.! На ону на страни 8. исписану глупост: „да тако звани „обшти лист" дела нису ништа друго до: државне и народне историје, које су чуванв у време краљева и царева у царским аргмвима, а од ироиасти у иатријаршији и царским манастирима, и да су те историје биле огромне и од великот значаја у старој нашој држави, као што се јасно види отуда, што се и у сваком иа и најнезнатнијем делцу иомињу чак 1011. листови тих народних -и државних историја, о којима до данас ништа не знадосмо, нећу се ни крстити од чуда нити ћу приметити друго, но само то, да се помињање листова у изводу из Бранковићеве кронике односи на листове саме те кронике рукописне, коју је извађач, нравећи извод из ње, пред собом имао. Сиромах Милојевић није да богме знао, да је онај спис, у којем се помиње лист 203. па 509. и чак 1011., извод из те кронике, па га силна жеља или машта о славној прошлости српској навела, да номисли на огромне државне и народне историје у царским архивама; и даље да мисли, да је из тих историја патријарх Арсеније III. узимао грађу за онај „Родослов цареи србских илити илирических."

Печатани у Гласнику (ХХХУ. књ.) родослов исиисан је дакле, дакако јако погрешно, из „Обштег листа" илити поменика Пећског, на којег празним листовима неко га је био преписао, и то иосле 1758. год. Но ко и кад је саставио тај родослов српске господе, од кога се нреписи нашли у Пећи, Дечанима и Троноши? Из 14., 15. и 16. главе у животу деспота Стефана од јКонстантина философа поникли су родослови или друкчије: те три главе у житију списаном г. 1430/31. костур су и основа нашим родословима или историјографији нашој средовечној у родословном облику. Такви су родослови: 1. онај, који је Стојан Новаковић издао у „81агте" књ. IX. 71.—77.; 2. родослов, који је патријарх Пајсије уврстио у живот цара Уроша и који је штампан у 150. књизи Летописа, стр. 77.—82. Из родослова сличнога том Пајсијевом родослову има одломака у компилацији познатој под именом „Бранковићев летопис илити кроника" ( АЉ у III. 7. и даље) и у Археологији Срба од Доситија, патријарха Јерусалимског (в. у поменутом 150. Летопису стр. 56.—61.) и 3. родослов, који је П. Ј. Шафарик у „Србски писмени споменици" стр. 55.-64. издао. Овај последњи хтео је управо да буде „Исторја вб кратц'1; српске господе", али је остао само родослов те господе. Поменути под 1. родослов иде као и основа му до првог деспота српског, а овај под 3. иде до последњих Деспотовића, то јест док је било какве такве господе српске, а то је до ночетка XVI. века. Покојни П. Ј. Шафарик мислио је, да је последњи (Карловачки) родослов саставио наш св. владика Максим, но за ту мисао нема никаквог основа. Ја бих рекао, да је исти родослов написао калућер, који је прошао и познавао српске земље и који је доста начитан био, и то у првој трећини XVI. в. између 1504. и 1520. године. У то доба или мало пред тим ностао је или састављен је и прави летоиис српске господе (као Сеченички код Шафарика, около год. 1501., ако се у погледу године можемо ослонити на Шафарика), јер старији српски летописи из XIV". и XV. века, као Копорињски, Пећски, Студенички и Цетињски, могу се назвати само покушаји, чињени, да се састави летоиис српске господе од Немање па све док је било те господе (најпре од Немање па до последњег Немањића, цара Уроша, после до кончине кнеза Лазара, и најпосле до последњих Деспотовића). Што дакле историјографи наши у XIV. и XV. веку нису били у стању учинити, т. ј. саставити летопис Немањића, то је учинио неко у ночетку XVI. или на крају XV. века, то јест саставио је нрави летопис и те прве срнске господе.