Stražilovo

766

СТРАЖШГОВО

вића. Из ове књиге ја видим, да је Симеун Еоњевић озбиљан и вредан учитељ, који је и свој матерњи језик — може се рећи — врло добро проучио и ја морам само сажаљевати, да се с љеговим библијским прииоветкама онако десило, као што сам читао у „Јавору". Ја ћу из ове књиге неколико речи споменути, које се криво употребљавају. Тако се на свакој скоро страни употребљава учитељевица у значењу сКе Бећгегт. Али учитељевица не значи Љ'е 1,ећгегт, него жена учитељева ихог та§јв1;гј. Кад се наставак ица дода на носесиван придев, онда добијамо супстантив, који значи оно, што припада оном, што је казано придевом посесивним. Тако је реч учитељевица што и учитељева, само што је наставком ица супстантована, те значи ихог та§Г8<;п ; ђаконовица што и -ђаконова (жена), само је наставком ица супстантована; бегов-ица= жена бегова; дуждев-ица ихог с!ис18 Уепе^; банов-ица ихог ћап1; латовљев-ица ихог рог(;1Г,ог18; џенералов-ица жена ценералова; краљевица значи управо ихог ге§Г8, ма да у Вукову речнику значи гато и ге^та, краљица, у стиху: Ја ћу тебе краљевицу, где се реч краљевица номешала са речју краљица ио аналогији, због једнакога наставка ица. Дакле учитељевица не значи сће Т|оћгегт него ихог та§18(;п, а Тећгегт се српски каже учитељица. Кад се наставак ица дода на супстантив мушкога рода, онда значи таква именица, што јој и основа мушког рода значи, само пренесено на женски род. Тако иевачица значи што и иевач, само је пренесено на женски род наставком ица; берач.ица значи што и берач, само што је женскога рода; ииљарица значи што и ииљар, само птто је женскога рода; иогафачица значи, што зна-

чи и иогађач, само што је женскога рода. Тако је И краљица, царица, иророчица, исовачица, иријатељица, па тако и учитељица значи што и учитељ, само што је женскога рода. 4.) У истој књизи долази реч двери, која је ушла из цркве у народ и која има облик руски, за то јој нема места у граматици српској. Кад би било потребе, да ту реч употребљавамо, онда би морала гласити у српском обличју двари. 5.) Тако ваља у истој књизи снужден заменити речју невесео, јер снужден нема српскога обличја и скројена је по руском. На и иравозастуиник не ваља, као што сам већ више пута говорио у „Стражилову" о оваким наказама, него баш кад хоћемо ту реч да употребимо, онда мислим, да би требало казати и писати: иравни застуиник. За што пак тако, нека читалац гшгледи у пређашње бројеве „Стражилова". На послетку, да споменем још кешто из ове књиге. Тако у њој више пута долази: „ Из ирочитаног чланка читаначког ." Од речи читанка немамо придева, а није нам ни потребан, јер се може лепо казати и: „из прочитаног чланка у читанци." Овде је писац казао читаначког у мислима, да се не огреши о генитив посесиван, кад је без додатка. Али немамо од свакога супстантива придев с наставком ски, као што и од читанке немамо придева с наставком ски, што нам није ни потребно. Код генитива је посесивнога главно, да се увек претвара у придев, кад генитив посесиван значи лице и стоји без додатка. Осим тога има неколико придева с наставком ски, који долазе од именица, које значе животињу, место и време и које сз ваља многим употребљавањем утубити.

КАМЕН МУДР0СТИ. ИЗВЕО СТЕВАН МИЛОВАНОВ (Наставак.)

3. Много су дакле приписивали камену мудрости; велика моћ притајена је у њему. Камен је успаван, пробуди га на да видиш чуда. Камен мудрости велико је нешто, зато га и није могао зготовити свако, ал ипак их је било, као што се сами хвале, доста, који су баш знали направити камен тај, само што је ишло врло тешко и с грдном муком. Сваки, који је нашао камен мудрости, звао се адент. Прве алкемисте биле су у старом Египту; томе је доказ то, што је римски цар Дијоклецијан спалио године 296. после Христа све мисирске књиге, које су писале о томе, како се злато прави. Доцније су алкемисте доказивали, е су научили,

како се злато прави, од самога бога Хермеса Трисмегиста. Ово је грчко име мисирског бога Тота, а Тот је био бог писмености и научености. У четвртом столећу после Христа учило се чак у школи у Александрији, како се злато добија. Неки писац Демокрит написао је прву књигу о златотворству а после њега ређале се многе још. Највећи алкемиста међу првима био је Арапин Абу-Муса Џафар ал-Софи, иначе се зове и Гебер. Он је живео у Севиљи крајем осмога и почетком деветога века и кажу, да је био Грк па је после примио ислам. Из његових дела може се видити, да је у оно доба главно мигпљење владало у кемији, како су ме-