Stražilovo

760

— Велико ваше поверење, милостиви господине, ласка ми. Хвала вам на вашој доброти. Чини ми се ваше су прилике веома црне. Но то није моје дело. Ви сте наптли за добро, да ме зовете у помоћ у својој несрећи, да вас измирим с Бохунком. На то вам ја могу само једно одговорити: Не могу шта! — Ви не можете? Не ћете? — зграну се Драгутин, па ирекрсти руке. — ТТа ја не владам ни чијом особом. Ја немам власти над њиховим срцем или вољом. Па и да стоји до мене, да вам дам Марију , не бих то урадио. Глас Мразов беше пун, јак. Ореховљански седе у наслоњачу, па избечи своје илаве очи у беднога учитеља, који на једаред поче да расте пред њим тако, да се његова милост показа голом маленкошћу. — Брак је велика, света установа. Он не сме служити сплеткама и материјалним користима, настави Мраз. — Али и без тога, како можете замислити, да би брак вашега сина и Маре био сретан ? Ту нема ни труни сличности. Она је изабрала себи младожењу. Познајете га, Јана Ољшу. Отац јој је нристао. И добро су урадили. Она је мирним срцем презрела благо, јер је у ње душа чиста и непокварена, озбиљна наклоност. Видите, како вас је осрамотила проста словачка цура! . . . Имам још да вам кажем неколико речи, господине, што ми одавна леже на срцу. Каква осећаја имате ви за народ, из кога хоћете да узмете кћер за свога сина? Сећате ли се оне ужасне шале с магарцем и словачким дететом? Зар сте заборавили оне страгане подсмехе, који су десет година грмили међу овим зидовима, где се ваши дедови словачки Богу молили? Грозну лекцију дао вам је ваш брат, који вас је познавао, а који је потајно али верно љубио свој словачки народ. 0 Боже, како је трагичан наук! Него касно је дошао. Међу вама и нама силан је понор. Ви и ваши сваки дан га још дубље роните. Међу намаје толика разлика, колика је између љубави и зависти, између милосрђа и суровости. Како можете икога од нас и да зовете у помоћ? П најпосле Марија да буде жртва ваших рачуиа! Па не само она, него и ваш син? После кратког заноса дошла би грозна збиља. И да дође међу вас, сваким кораком својим подсећала би свог мужа на свој род и своје порекло... Аха, немило вам, и да вам спомене ко њено порекло ! Цео ваш живот је притајивање свог порекла, на сад да уведете у своју кућу ону, која би вас само на то подсећала? Не, ви то не мислите озбиљно. С друге стране не би ни њој било то но вољи. Оставите птицу на слободи. Само би поломила перје о гвоздене шипке вашега сјајиога кавеза!

Б р . 48. Драгутин Ореховљански слуша и слуша. Мраз и ућутао, а он још слугаа. — Губитка мора бити те мора, — опет ће Мраз. — Ко ће само имати вигае снаге: стари црквењак са ћерком или ви са својим сином ? Драгутин устаде, па не рече ни речи, већ оде у други преклад. Ваљда се у старом одроду пробудила савест? Не верујем. Ко се толико одрађао од свог народа, тај се не поврати. Учитељ посрну. Препао се самог себе. Споиаде га нека туга. Нервозан, гласан се плач зачу у вратима. Учитељ се осврну. Пред њим стоји Јерма у сузама. Очи јој се блистају, као кад на горски кристал падне росна кап. — Драги мој! Драги мој! — заплака се девојче и сиусти своје руке њему на плећа. Тако из близине загледа му се у очи. Дихање њено допираше му па образе. А руке јој клонула целим својим теретом на његовим плећима. Страст, смртно удивљење овлада у срцу доброга Матије. Осећање му се поче мењати као боје на мехурићима. Удивљење га ослаби, истинитости нестаде. Мраз стиште девојку у свој загрљај, и притиште јој пољубац на оне румене, млађане, јагодне усне. — Боже мој! Боже мој! — уздахну Мата и отиште девојку из загрљаја. — Ја сам нико, нико! —■ Ви сте племенит човек, драги мој! . . . Шта вас мучи? — пита Јерма Мраза. А Мраз покрио рукама лице, па се пустио у наслоњачу, у којој је мало час домаћин слушао његове —■ речи. Гечи . . . Гечи . . . Ах, да види дело! Каква разлика! Ти си, Мато, слаба кукавица! Зар си претрпио своју муку, зар си оздравио? '— Смејте се, Јерма! Опет се смејте! Ох, оно беше користан смех! Шта урадих? Опростите, извините ме! — Шта да вам опростим? Ја сам вама дошла. Примите ме, не одбијајте ме! Не смех, већ плач, сладак, сретан плач доликује мени. Погледајте ми у очи. Не видите ли истиниту љубав? — Шта имаш од љубави, Јерма? Љубав ће да нам само упали памет и срце, а оставиће вечни бол. Гецимо, да смо сањали красан, жалостан сан. Дошло јутро, и сан одлетио и сео поред свога брата, анђела смрти. Ми смо без кривице дошли у ову пропаст. Трпимо своју срећу! Учитељ се спремио, па пође. Јерма стала као прикована за земљу. Бледоћа јој пала по образима. Сећа се оних речи учитељевих, што су јој оца упропастили. Пође исноређивати те речи с оним, гато се овај час збило. Газум јој узе радити електричном брзином. Срце дрхће у страху

СТРАЖИЛОВО