Stražilovo, Dec 03, 1887, page 3

СТРАЖИЛОВО

771

Мора да се она потужила бабу, како јој нана не вели ништа, те као да џабе једе наш хлеб. Он једном казао пред свима, да ваља иешто урадити; а да сама нана ради, пала би. Еаменог је срца била нана. Целог дана не стаде, ал одржа, нит оној рече: »Помози.« Кад нред мрак, ваљаде је ухвати студ онако уморну, или јој се јед накупио; тек је спопаде нека напаст, да лепо хтеде жена да заковрне. Само се докопа за груди, па без гласа иаде на постељу. Ми деца у дреку. И сам не знам, како ми у онај час дође да зовем баба. Још ми горе, што би с љиме. Кад му рекох, а он дође, као да је, боже прости, полудео. Наже кући као махнит. Виде ме плачног тета Виса, иа јој пао у очи, те ме запита. Кад јој рекох, отрча к нама.

Бабо стао више нане, а отворио око, што се може дићи трепавица — разрогачен. Гледа тако у нану, као да би јој муку примио или бол задржао. Нана кратко дише, а час по час дохвати се за груди. — У Злоту, — рече Биса, — има једна жена, што лечи. Иди за њу. — Бабо је иогледа, и као да је није чуо. — Иди, — опет рече Биса, — за Мару гатару. Бабо натури вес више на чело, па изађе. И за мало, па што коњи могу потрчати, оде у Злот. Тета Биса се забави негато око напе. Раскопча јој јелек и отпусти јој пас; поче јој превлачити палцима по челу, а све нешто шапуће . . . Женска посла ! (Свршиће се.)

-=о<3?бЗ®ЕЗ$€1^>о=" НА СМРТ. ЦРТА ИЗ СРПСКО-БУГАРСКОГ Р А Т А. НАПИСАО ВЕЉО М. МИЉКОВИЋ. (Наставак.)

IV.

|ело Н. остало је готово пусто. Само ћато и још неколико бадаваџија ликују, и хвале бога, ш то нису и они позвани. У кући Радојевој некако је мрачно, пусто. Све ћути, све се клања један другога; нека тајна туга мори их, но нико неће са истином на среду. — Оно јест, да је девојка љегова, но он треба и то да зна, да ме је у срде загризао са оном поточаром, па нек моли он мене, мене, јакако! . . . И дубоко се замисли. Жена му је ћутала, познала је на мужу, да га нека грижа гризе, да се бори нечим, па је чекала. Уздахнуше заједно и ућуташе обоје. Са огњипгта се извијале варнице и церовина је пуцкарала, на пољу је мрак, па и „шарго" пуштен са ланца и он се ућутао . . . све је ћутало . . .

— Ах, нано, нано, не пристоји се, знам, да ти вако зборим; ама ту, (показа на груди) ту хоће нешто да ме угуши . . . да ме умори .... и бризну у плач. — Ма чу ли ме, Вилотије, — рећи ће мати Радина своме мужу. — Баш ми је некако тешко . . . оно, ја видим, да и теби баш није топло око срца . . . но, дед да се продиванимо мало и срцем и од срца. — Па, ну, дивани.

— Знаш, — оно: Радоје наш оде — Оде, ја . . . протепа Вилотије. — Еј, еј, па Бог свети зна, дал ћемо га икада још и видити . . . — Бх . .. бх . . . искашља се Вилотије, па да би сакрио очи од жене, окрете се огњишту и штапом га иотаче. Наста тишина. — Оно, ја не знам, дал ти рече што, пре но што отиђе? — Јок! Ништа. — Е, е . . . Ама, обегенисао, бога ми, ону лепу Смиљану па — Не збори више о том! Видиш, први сам у селу ја, ја, ја! . . . Е па, што ка да идем ја да мољакамV Смиља се наслоиила на мајчину груд, па је дрхтала сва. ■— Е, ћерко, ћерко! Ја што ћу ти ја? Од мене ти благослова, ама ћаћко, што ће он? . . . — Ада. што се не мири, да од Бога нађе? ■— Е, што ? Дед, кажи ми ? Знам ли ја? — Он, оде, нано, Раде оде, па можда ће га прво тане . . . ух, нано! . . . — Де, де, лудо моја, ене, како ти то баш знаш! Ама, неће то бити ништа, веруј ми . . . А кад се врне, нагнаћу мога, те ће бити сватова. — Дао би Бог!. . .