Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

771

Мора да се она потужила бабу, како јој нана не вели ништа, те као да џабе једе наш хлеб. Он једном казао пред свима, да ваља иешто урадити; а да сама нана ради, пала би. Еаменог је срца била нана. Целог дана не стаде, ал одржа, нит оној рече: »Помози.« Кад нред мрак, ваљаде је ухвати студ онако уморну, или јој се јед накупио; тек је спопаде нека напаст, да лепо хтеде жена да заковрне. Само се докопа за груди, па без гласа иаде на постељу. Ми деца у дреку. И сам не знам, како ми у онај час дође да зовем баба. Још ми горе, што би с љиме. Кад му рекох, а он дође, као да је, боже прости, полудео. Наже кући као махнит. Виде ме плачног тета Виса, иа јој пао у очи, те ме запита. Кад јој рекох, отрча к нама.

Бабо стао више нане, а отворио око, што се може дићи трепавица — разрогачен. Гледа тако у нану, као да би јој муку примио или бол задржао. Нана кратко дише, а час по час дохвати се за груди. — У Злоту, — рече Биса, — има једна жена, што лечи. Иди за њу. — Бабо је иогледа, и као да је није чуо. — Иди, — опет рече Биса, — за Мару гатару. Бабо натури вес више на чело, па изађе. И за мало, па што коњи могу потрчати, оде у Злот. Тета Биса се забави негато око напе. Раскопча јој јелек и отпусти јој пас; поче јој превлачити палцима по челу, а све нешто шапуће . . . Женска посла ! (Свршиће се.)

-=о<3?бЗ®ЕЗ$€1^>о=" НА СМРТ. ЦРТА ИЗ СРПСКО-БУГАРСКОГ Р А Т А. НАПИСАО ВЕЉО М. МИЉКОВИЋ. (Наставак.)

IV.

|ело Н. остало је готово пусто. Само ћато и још неколико бадаваџија ликују, и хвале бога, ш то нису и они позвани. У кући Радојевој некако је мрачно, пусто. Све ћути, све се клања један другога; нека тајна туга мори их, но нико неће са истином на среду. — Оно јест, да је девојка љегова, но он треба и то да зна, да ме је у срде загризао са оном поточаром, па нек моли он мене, мене, јакако! . . . И дубоко се замисли. Жена му је ћутала, познала је на мужу, да га нека грижа гризе, да се бори нечим, па је чекала. Уздахнуше заједно и ућуташе обоје. Са огњипгта се извијале варнице и церовина је пуцкарала, на пољу је мрак, па и „шарго" пуштен са ланца и он се ућутао . . . све је ћутало . . .

— Ах, нано, нано, не пристоји се, знам, да ти вако зборим; ама ту, (показа на груди) ту хоће нешто да ме угуши . . . да ме умори .... и бризну у плач. — Ма чу ли ме, Вилотије, — рећи ће мати Радина своме мужу. — Баш ми је некако тешко . . . оно, ја видим, да и теби баш није топло око срца . . . но, дед да се продиванимо мало и срцем и од срца. — Па, ну, дивани.

— Знаш, — оно: Радоје наш оде — Оде, ја . . . протепа Вилотије. — Еј, еј, па Бог свети зна, дал ћемо га икада још и видити . . . — Бх . .. бх . . . искашља се Вилотије, па да би сакрио очи од жене, окрете се огњишту и штапом га иотаче. Наста тишина. — Оно, ја не знам, дал ти рече што, пре но што отиђе? — Јок! Ништа. — Е, е . . . Ама, обегенисао, бога ми, ону лепу Смиљану па — Не збори више о том! Видиш, први сам у селу ја, ја, ја! . . . Е па, што ка да идем ја да мољакамV Смиља се наслоиила на мајчину груд, па је дрхтала сва. ■— Е, ћерко, ћерко! Ја што ћу ти ја? Од мене ти благослова, ама ћаћко, што ће он? . . . — Ада. што се не мири, да од Бога нађе? ■— Е, што ? Дед, кажи ми ? Знам ли ја? — Он, оде, нано, Раде оде, па можда ће га прво тане . . . ух, нано! . . . — Де, де, лудо моја, ене, како ти то баш знаш! Ама, неће то бити ништа, веруј ми . . . А кад се врне, нагнаћу мога, те ће бити сватова. — Дао би Бог!. . .