Stražilovo

Б Р. 52.

823

невине очи, које су упрте у њега; кад помисли, да је он позван, да им покаже стазу, којом ће у животу ићи, да начини од њих људе, поштене грађане, праве Србе. Он се одушевљавао за свој позив. Трудио се, како у школи тако и ван школе, да, што је више могуће, и одговори свом позиву. Па ако је каткад и наилазио на препоне, опет зато није малаксао, није баталио свој позив, јер га је сматрао за нешто више, а не просто као надницу. И док си у сиротињи и злопатиш као враг, отегну ти се и дани и часи као гладна година; а кад легнеш мало на добро, прође те време, као на крилима. Тако и Милоју прође година као леп сан, јер за то време доживео је најмилији и најрадоснији тренутак, који човек у животу доживљује, ког се са слатким миљем сећа, док је жив. Нлаво неко девојче прирасло му за срце, а он сам у непознатом свету, нигде свога, с ким би заједно мислио и осећао, ко би се у радости с њим радовао, а у тешким данима блажио му тугу и горчину,. .. испросио је. Кад је положио те године испит о учитељској способности, венча се. Плата у X. била је врло малена за човека ожењена. Морао је тражити друго место. Дошао је у добри час. Ове је године свршио, а и ожењен је, дакле не мора се грк ЈГука бојати, да ће узети нопину кћер. Уредник га препоручи. И као што знамо, изаберу га.

Капија се отвори и у грк-Ј1укину авлију уђоше кола. Грк Лука истрчао на ходник, а за њим госпоја Перса и они људи, што их грк Лука нозвао на вечеру. — Добро дошли, млади господине! — новкче грк ЈЈука још с ходника. А госпоја Перса наложи служавци, да ствари скине и унесе. Учитељ поскочи с кола и помозке младој жени, да сиђе. — Част ми је приказати вам се: Миливој Спасић, а ово је моја агена Милева. Госпоју Персу као да удари гром. Укипила се као кип. С лица јој нестало руменила. Отворила уста, али ни речце да проговори. У очима јој видиш, да сва кипи од гњева, да може сад би сунула. Боже, толико вино, толика спрема, пилићи, резанци, колачи, част, маст... па све узалуд! Погледа на грк-Луку, пресече га погледом. Он се почеша иза врата, отвори вратнице од ходника. па рече гласом, као да је из мртвих устао: — Изволите. На вратима га дочека госпоја Перса, на да одоли срцу, осече се на њега: — Баш си шмокљан. — Шта сам ја знао. Уредник га је иреиоручио. — И он је. Грк Лука слеже раменима и уђе у собу .. . И гле, молим те, тај нос никад да га превари!

0 КНЕ8У ЛАЗАРУ.

РАСПРАВЉА И. (Наетавак.'

Р У В А Р А Ц.

„У1с1 Багга ш плс1љ!" Тражену књигу, у којој су турски повеснички извори, добио сам — а нослао ми је ту овде на све стране заман тражену књигу мој стари друг др. Игњат Брлић, честити брат покојнога издаваоца књиге те. У књизи је тој само Нешријева повест о боју на Косову, а Садидинове повести о том боју нема у тој књизи. Иисам се требао толико трзати и толику ларму дизати због те књиге, у којој је само Нешријева повест, јер повест та била је још наигем Рајићу у самој ствари иозната и то из Левенклављеве турске иовеснице (Бешк:1ауи 1П81хта Мшићпапа Тигсогшп, ГгапсоГ. 1591. М. р. 278. -302.), који иа крају повести те вели: „Наес <1е 1>с11о ЕМсо (српском) е! МигаИв тЈегИи, 8апе шетога1и <И$па пес сит 1и81огш риШсаЉ соптешепПа, 1'кШрр), (1с1>еинш Папгм1<И соттстиапо тапи ехага1;о," Левенклав је до-

био био две књиге или два рукописа, у којима је била турска повест: једиу од познатога Фауста Вранчића из оставине још познатијег му стрица Антонија Вранчића, који је умрво као арцибискуп Острогонски, и који је неколико иутакао посланик цара и краља свога ишао у Цариград и тамо набавио поменуту турску новест, а другу му је посудио Филип Хаиивалд, који је такође био код немачког посланства у Цариграду (1581.—1583.) и који је поклонима склоиио Мурата, драгомана или тумача на турској порти (који је знао арапски, персијски, турски, латински, угарски и хрватски) да му преведе „аивсг1о8епе 8асћеп аш <1ег Тигскеп Квкопеп." И то што је Мурат драгоман нревео и Филииу Ханивалду а овај Левенклаву дао, то је било Нешријево повесничко дело: „БвсћГћашшта <1. \УеНвсћаи", које је Цешрија родом из Брусе у Анадолу