Stražilovo

108

СТРАЖИЛОВО

Ј& Б р . 7

вим и неготовим академицима Београдским преврнути утроба слушајући читање „слављеника" г. Нанте, или да ће их бар румен полити и од стида образ од образа зажарити; опет зато г. заменик нредседника, г. Чедомиљ Мијатовић, који се по пропису спремио био, да хвали и похваљује „слављеника", ником пе иониче, већ стаде „похваљивати и уздизати ту студију и расправу г. Панте" — на и сам г. Панта, што је још веће чудо, одржа се и слушајући ту хвалу и похвалу Чедину, а знајући и познавајући скоју ништавост у опште и своје поменуте и за невољу читане студије на по се, одржао се на ногама и није од стида и срамоте пропао у земљу! Тешко ти је, видим, да ти је тешко на срцу, Србине брате и српски сине! Но стегни срце, поцрвени ти место г. Чеде и његових другова, и немој им ни довикнути: „на што бога вам, цела та комедија с проглашивањем именованих академика у свечаним седницама, кад један Панта може да постане прави академик, и то на основу студије о Константину Тиху, цару бугарскоме, који је пре био српски краљ, краљ Владислав !" Фатално је било то, што је г. Чеда Мијатовић морао да замене председника академије при проглашивању Панте за академика — онај исти г. Чедомиљ, који је такођер проглашен за академика на основу студије „Госпођа Јелена, кћи кнеза Лазара" или као што лепше звучи. кад г. Чеда успијајући произнесе: „Га гаа^шНса сЈогша Це1епа", с којом нам је Чеда тај већ толико пута и пре те седнице набијао упш. А најпосле, кад се г. Мијатовићу покрај свеколиког његовог богатог фонда знања и умења није дало, да изиђе с чим новим на среду и да нас задиви, већ је опет морао варирати ону стару и отрцану тему о Јелени ђурђа Срацимировића, шта се могло од оног убогог ђавола и Бугарина Панте друго очекивати, већ да ће опет и још једном покушати срећу с несретним својим Константином Тихом, царем бугарским! А што „Одјек" у свом реферату о другој свечаној седници српске краљевске академије помиње „несриски акценат " српског академика г. Мијатовића, и што још радикалнији „Радикал" у свом реферату о слави Пантиној рече, „да се при читању расправе Нантине приметила јака оскудица у знању срискога језика ", то се на те узгредне и пакосне примедбе тих злобника и завидљиваца не треба много обзирати и то тим мање, пгго се од „Цинцара и Бугара" не може праведно ни захтевати, да у говору мало не заносе и да чисто српски пишу и говоре. Поменути „Радикал" и то је у свом извештају истакао, како је г. Панта у читаној својој

студији поменуо и сиромака Акрополиту, „министра магарца, кога је његов цар (византијски) добро измлатао, па га даље у служби оставио" — и да је то батинање онога „министра магарца" г. Панта што очигледније узвицима представио." Прилика би била и врло би се лепо дала повући паралела између онога батинанога Пантиног „министра магарца" и најновијег проглашеног академика, но ја нећу да се „ползујем" том згодном приликом; једно за то не, птто то није нужно, а друго и поглавито за то нећу, тпто је проглашење оно „свршен чин" те се одјако мора рачунати и с тим свршеним чином. Приликом овом морам још нешто споменути, али и само споменути, само да се зна, какав је признателан човек тај Београдски г. Панта. Ја сам г. 1880. пустио у свет расправицу „ Тог/о^Тоћи" (в. Гл. Х1ЛХ. 13.-17.) Поводом те расправице написао је пријатељ мој, г. Иван Павловић, тада у Паризу, читаву расправу: „Три Немањина потомка" и поднео је расправу ту, — у којој побија моју хипотезу: „ Тшрг-Тоћи" и поставља своју хипотезу: да је Константин Тих, цар бугарски, био пети син Стефана Првовенчанога краља, а Анебертов „Тоћи" да је Растко, потоњи св. Сава — год. 1882. српском ученом друштву за „Гласник." Расправа та Павловићева дана је на оцену г. Панти, коју је овај поднео 29. маја 1883. (в. Гл. књ. 59. стр. 125.) у којој на послетку вели г. Панта: „И тако: Првовенчани није имао петог сина. „Растко није Тоћи; „Калојан није Деша или Теша. „Према овоме нека одбор реши, хоће ли се ова расправа г. Ивана Иавловића штампати у Гласнику." И да је било на Пантину, расправа се та Павловићева не би примила у Гласник, но како је други оцењивач био другог мишљења, то је расправа та штамиана у 57. књизи Гласника стр. 149.—178. Но шта је међу тим, то јест од год. 1882. до 29. маја 1883. још радио г. Панта? Панта, прочитавши дану му на оцену поменуту расправу Павловићеву, седне, те и он иапише расправу „Константин, син Тихов" и знате ли, куд или коме је послао г. Панта ту своју расправу? Отворите књигу 140. Летописа и читаћете на стр. 131. под бројем 83. ово: „Панта Срећковић у Београду доиисом од 3. априла 1883. шаље за Летопис своју расправу „Константин, син Тихов" с том напоменом, да је том својом расправом најприродније објаснио историју српско-бугарску у XIII. веку. Уједно моли, да му се награда за тај чланак одреди". Ја сам биозато, да се та куријозна Пантина расправа печата у Летопису па и сходна награда одреди, али ригорозни М. А. Јовановић рече: „како расправа та не носи облик