Stražilovo

102

СТРАЖИЛ 0 ВО

Б р . 7.

А уме, да удеси, да то, што ради, она и ужива; па, што ради, зна, да за себе ради. И да је когод рекао поп-Стеви, да неје сретан, или да се подао Јеци, он би му одговорио, као што толико пута вели: — Ја сам господар у мојој кући. Ја сам сретнији, него многи моје братије са првом својом супругом. —• Ниси поп, Стефане, ако овог учу не избациш из општине, — рећи ће вечерас госпођа Рашићка поп-Стеви, наравно, после неког згодног увода. Тај ми се увукао већ у нос. Ова наша — вели Гашићка за Јелену, своју кћер, — још је невина, дете је; а он препреден као враг. (Понда окрену други ветар). За Бога, Стефане, — удари госпођа Јеца кроз плач, — ништа се не бринеш за дете. Још му ниси ништа говорио. Та, за име света, ујак си му, мора те послушати . . . (Утре сузе, па промену глас:) Триста га врага, кад ја што хоћу, то мора бити из ока из бока. А ти ниси човек, да укротиш свог сестрића. Ти си господар у кући, ти дрмаш општином, па . . . — Сто му мука! Да, ја сам господар у кући, па ће бити онако, како ја хоћу. Да, ја сам господар у општини, па . . . (Осмелио се тако поп-Стева, па говори без запете.) Ја сам већ замесио попару учитељу. Не води ти бриге, Јелисавето. Јелисавета се мало раскрави, па се чисто ракољи око поп-Стеве: — Шта мислиш, Стефане, кад нам дођу деца о вагацији кући ? . . . Катица Јаковљевићка мора пући од једа. Мисли, ко је као она, што има сина господина! Још сад се поневидила! Па тек она варошка успијуша! Попа се све тресе гојазан, како се смеје. Видиш га само, клима главом, и развукли му се брци, али не даје гласа од себе. Да Бог ме, да је госпођа Рашићка узела сад згодну прилику, те доказала поп-Стеви, како не треба да вређа Александра због његових омладинских назора. „Сад је омладинско време!" — И ти, Стефане, био си некад омладииа . . . . ■— Никад; никад. Ми смо били у своје време јуност или младеж, па добро било. Од кад дође та омладина, не знаш, каква је вера. — То ти је једно и исто. Кажи младости јуност или омладина, младост је младост; старост ће јој увек завидити и роптати на љу. Поток хучи и бучи, нрави више буке него Дунав. Па тек кад полети бујицом! Е, па видиш, омладина ти је као ноток; а ово, што су сад иаумили, као бујица. После бујице биће поток опет поток, али мирнији него у бујици; само ће ипак овде онде прокрчити себи лакше пута,

где без бујице није могао. Биће и међу вама после бујице омладинске вас више, који ћете признати, да омладина има право, кад се уверите, да није онако страшна, као што вама изгледа, кад се захука. — Да Бог ме, да бог ме, кад сте се и ви женске успалиле за омлатином ! — вели попа смешљиво; а госпођа Јеца га види, да је сад већ мекши од памука. — Омлатина омладина, алезајнц (све једно), Стефане; Јелена ће певати на селу и ићи ће са мном у Карловце на свечаност. Је л' да ти је право? У госте ћемо код Тинке. Време је. Није лепо. што ме толико већ, како смо заједно, ниси водио к њој. Пои-Стевина Јелисавета поглади једном руком попу по бради, а другом му насу у чашу хладног теочинца и насмеши се на њега. Он је загрли око врата, издиже чашу сгграм свеће. Мислиш, безброј рубина раздробио се у чаши, па гори. А попа гледи у њих као стари зналац, па се смеје. Видиш га само, тресе се гојазан, зачкиљио очима и развукли му се брци, ал' не даје гласа од себе . . . * Док њих двоје тако у стакленом ходнику уживају летње вече у разговору и теочинцу, Јелена је у својој соби. Неје палила свеће. Отворила широм нрозоре, иа села поред нрозора. Наслонила главицу на руку, па мирише мирисни вечерњи чисти ваздух. Поглед јој се отме по често на осветљена два прозора у оној лепој кући с оне стране потока. То јој је најмилије за све време, како устане, на док не легне. Овим часима радује се Јелена цео дан. Што ближе то доба, њој срце све јаче куца. А кад већ дође, и да седне на свој прозор, несташни ђаволак с леве јој стране у грудима хоће зар да искочи; толико се пута захука, мислиш, дошао је већ под грло, а то се отео тек само дубок уздисај. Срце би на том уздисају тешком да иолети. Ох, иолетела би Јелена и душом и телом! Али мора да га притискује рукама. Понда скочи са столице, прође два три пут по соби. И опет долети на прозор, па одмах упре поглед опет на осветљена она два прозора с оне стране потока у лепој тамо кући. Тамо је вечерас Бранко и Јован. Чим су вечерали, дошао је Јован по Бранка, па су отишли к учитељу. Неко су време ходали били ван села. И сад, ето, седе и разговарају се, како ће што боље да удесе ссло, што га спремају. До јако би учитељ обично узео своју виолину, те до неко доба изводио из ње какве мелодије. Јелена би се занела за њима, те би час удесила, на тихо певушила уз уздрхтале звуке, час би