Stražilovo

Б р . 9.

СТРАЖИЛОВО

135

Сутра кад дошао, рече: — Врућица је. Ставра се скаменио. — Има л' наде, господине? — Треба да га добро негујете, а за сад није толико опасно. Еако сам наредио, тако чините. Два три дана протекоше, а болесник, као кад се разболео. Више је у заносу, но при себи. Једном, кад Ставра испраћаше лекара, запита га лекар: — А која је то Мара, што је помиње? — Која Мара? — Већ сам два три пута чуо од њега то име? Знао је Ставра, шта лекар пита, ал шта да му одговори. — Па . . . то му је била . . . као . . . — Да није вереница, па се покварило? — Тако нешто. — Хм, — учини лекар, — оно он ће и овако оздравити, ал кад би му се могло рећи, да ће је узети ... би пре, а после и кад оздрави, може болест прећи у.другу, која се тешко лечи, а рекао бих, да се због тога и разболео. Оста Ставра сам, па се докопа руком, а очима диже на више, ко да неког са висине позива. Шта ће и како ће? Знао је пре свију за ту невољу, ал није пмао памети, као дете, па је свему злу сам крив. Кад помисли, шта може бити, он и иремире и луди, а кад се сети. шта је било, дави га нешто од стида! Симина му се кућа чини као неко спасење, а куд ће тамо, кад би грешник пре могао у цркву, но он преко Симиног прага. А кад страх памет занесе, наиђе ужас! Ако се замисли, а пред њим гробље и нова рака и светина око раке, а мртвачки сандук спуштају лагано у земљу и у сандуку жуто и увело лице ■— и зар њега да сарани! Па, рече лекар, ако та болест прође, доћи ће друга, која се не лечи! Ставри наилази нека бездан у уму, па што се више собом бори, све већи понор. И дође њему онај тренутак, кад човек и не мисли и не види око себе ништа, но се креће неком другом снагом. која га гони. куда је жељом хтео а куд присебан није смео. Газда-Сими се већ било досадило седети у дућану, па се навратио мало у своју собу, да

се као мало поразговара и види, шта му његови раде. Окупили се сви они у собу и седе тако и мисле, свак о својим пословима. Газда Сима поседе за неколико, рече ово, рече оно. . . Погледа на поље: киша; у соби и види се и не види, као око сутона, па му и то додија, те се диже и пође, и таман он руком за кваку, а врата се отворише, а на прагу застаде Ставра. Како газда Сима погледао на њега, тако и осгао. Мало уста отворио, а очи му стале и обрве извио на вигае. Тако Јока, тако и сви. Ставра пређе праг и док се сроза, па дограби колена газда-Симина и сави рукама, као да се боји, побећи ће му, и једва рече: — Опрости ! Газда Сима јога од чуда да се поврати и само гледа, како онај лежи пред њиме. — Шта је то, човече? —Једва и он проговори. Ставра оборио главу. — Ја ти не смем у очи . . . опрости ми. Газда Сима пође да се мрдне, па се саплете. — Ама пусти, човече, да ногу извучем. — Чини од мене, шта хоћеш, а њега ми спаси. — Кога да спасем? — Мог Нацка. Газда Сима се присети. Плану стара варница. — А? Сети л' се ти, човече, мене, кад учини са мном онако? -— Крив сам . . све признајем! — Што не дође, па ми не рече: враже, ђаволе, ил већ како било, но онако? — Опрости. Газда Сима паде у ватру. — Опрости, јест опрости! Зар ти мислиш, пријатељ је за два дана, па тако?! Ставра приону јаче уз газда-Симу. — Ето ти све моје . . . нек ти је Богом просто . . . Газда Сима се осече: — Шта ће мени твоје! Но оно те питам. Зар си ме ти тек онако рачунао и знао и да ме, где не треба, окаљага и заједеш ... А?... »Дед, Симо брате, пропаде ми имање.« И зар је Сима, да се с њиме тако чини, а? Је л' кад, велиш, моје хоће да пропадне, боље његово, а? Да г ј ?раје јога мало тако, прсло би све. Јоки, како мисли биле само за дететом, кад виде Ставру, сину јој нада, па зар да тако прође ? Скочи она иа Симу: