Stražilovo

156

вима, и ми читамо Руварчевог „Кнеза Лазара"; али за то ипак тврдимо, да је врло нескромно рећи (а ничим не доказати), да је Срећковић радио „без особитог усиеха". Исто тако намеће иам се питање; зар је Љуба Ковачевић стекао гласа само „расправљањем кронологиских питања" ? ! Пре но пређемо даље, треба да иагласимо, да проф. Карић, говорећи о историским писцима, није поменуо Косту Николајевића, чији историски и археолошки радови заслужују особиту пажњу. 0 његовом историском раду читамо у „Јавору": У „Гласнику" XI. од год. 1859. написао је опширну студију: „ Комненовске или народне иесме о србским Комненима, срави1те иредатпма, летоиисима и сиоменицима ". Исту је после иродужио у Гласнику XII. и XIII. под насловом „Орбски Комнени ио иредангпма и ио исторГи". — У „Летопису" од 1861.—1875. публиковао је серију чланака под именом „ Критичка иокушенн у иериоду од ирвих иет векова србске исторге"; распространио је исте доцније на „седам првих векова", да их у чланцима „ Стара Историја србска ио дома^им, иредањима " остави након себе недовршене. — У посебној књизи „боегБака ТзезјеЛа гг кЉвкот рГати" предлагао је Николајевић реформу латинице, испитао и разложио значај народа староилирскога. (бр. 5. — 1878 год.) Па и Јована Бошковића требало је поменути уз Даничића и Новаковића, јер, и ако ми потпуно делимо мишљење једног нашег пријатеља, да би по Бошковићу, без Даничића, Срби још и данас писали „јер танко", „јер дебело" и „јаћ", то је ипак Бошковић озбиљнији заступник филологије, но Радмио ЈГазаревић песништва. Читаву једну страницу у овом доста скученом прегледу књижевности посветио је проф. Карић књижевном раду дра Владана ђорђевића. Не би му замерили, да му је и више посветио, јер је др. Владан у неколико то и заслужио; али нам никако не иде у главу, што вели, да су „ђорђевићеве приповетке у неку руку иесме у ирози ". — Код нас је од неко доба ово „песме у прози" ушло у моду, те над најобичнијим саставком видите „песме у прози"! Велики Тургењев био је толико скроман и своје цртице назвао „8епаКа", а наслов „Песме у ирози" дао им је уредник „Вјесника Европи". Српски писци одмах своју недоношчад крсте песмама у прози, и ако данас немамо ни честите песме у стиховима! Али, ако се овако што може појединим писцима и одбити на њихову нескромност, то - се никако не може допустити ономе, који је себи ставио у задатак, да прегледа стање српске књижевности; њему, велимо, не може се допустити, да назива „песмама у прози" оне нриповетке, које кипте роман-

тицизмом, које су данас предате забораву, и које он сам зове „почетничке"! — Бризнајемо, да је „Отаџбина" „обилношћу и разноврсношћу садржаја, озбиљношћу, са којом су поједини чланци рађени, одабраношћу прилога у одељку за лепу књижевност — надмашила све сличне појаве у нашој књижевности"; али само у првој и другој њеној серији, када око себе беше прикупила прва српска пера. С друге стране додајемо, да је „Отаџбина" прошле (1887.) године сенка некадање „Отаџбине". Ваљда проф. Карић не ће тврдити, да је већина данашњих сарадника „Отаџбине" достојио заступила Стојана Новаковића, Мијатовића, Николајевића, Ристића, Лазаревића. Милићевића и друге?! „Међу нашим публицистама — наставља Карић — Стојан Бошковић заузима прво место и по богасгву државничких мисли, и по лакоме и лепом стилу, и по количини (?) рада. Низ чланака, трајније вредности, оштампао је у књизи: За просвету и слободу, год. 1882. Бошковић је до данас дао нашој књижевности и најбоље огледе из опште историје. За тим долази Г. Гершић, којега је нарочито поље: међународно право, и Матија Бан, који је много писао о свима политичним и друштвеним питањима Србије и истока Јевропског. У литерарној критици једини је нешто озбиљнији радник: Светислав Вуловић." — Овде нас је највише задивило, што вели Карић за Св. Вуловића, да је „у литерарној критици једини нешто озбиљнији радник". Ваљда је Вуловић то заслужио тиме, што је, доказујући, да је „Смрт Смаил-аге Ченгића" Његушева, показао свету, да није схватио дух Његушеве поезије, и дух поезије „Смрти Смаил-аге"? Или је можда тај епитет привредио књижицом „Из позоришта"? — Какав је Вуловић литерарни критичар, видићемо мало ниже. Овде ћемо само то напоменути, да поред Вуловића, „ јединог озбиљнијег радника у литерарној критици", проф. Карић вели за Малетића, да је као критичар показао „вазда оштроумље, одличан укус и поуздан поглед" (стр. 289.). На стр. 276. вели опет за Новаковића, да је „критиком мпого учинио." Како се ово међу собом слаже? Како ли ће тек синути Вуловићев критички таленат, када се сетимо научних Данићевих критика?! — Но све и да ово не поменусмо, опет Вуловић није једини српски критичар. Не ћемо да ређамо оне, који ако нису бољи, заиста нису гори критичари од Вуловића; али не смемо прећутати једног литерарног историка, који ће свакако бити малко бољи од Вуловића: то је Светомир Николајевић са својим критичким студијама о Гундулићу, Шекспиру, Тациту Бајрону и другима. 0 Гершићу треба да приметимо, да његово „на-