Stražilovo

Б р . 10.

СТРАЖИЛОВО

159

тога; али кад то вели Сима Пјеротић за Талијанце, просто му било, но непросто двојици српских професора, као што њима и остављамо целу моралну одговорност!. . . ћутке ћемо прећи преко Ненадовића (и ако би имали птто шта приметити), јер се ова наша оцена и тако много отегла, а не би ради били, да исправка погрешака буде већа од саме Карићеве „Књижевности". Због овога прећићемо на друге песнике, које проф. Карић помиње, а међу којима не видимо Каћанског, чије песме, да и не говоримо о Кујунџићу и Радмилу Лазаревићу, стоје над Драгашевићевима и Шапчаниновима. Каћанскога су иесме нежне, слатке и без много празних речи, а, ово је најглавније, задахнуте су најчистијим патриотизмом. Предмете својим песмама обично је узимао из народног живота, или је опевао најважније српске догађаје. Колико је жалити, пгго Каћански није ушао у овај преглед књижевности, толико нам исто чудно звуче ове Карићеве речи; „Ми ћемо се овде задржати само при онима, који су, и до послетка, остали верни своме песничком дару и на песништву радили ..." — Писац, који је себи ставио у задатак, да читаоцима пружи преглед књижевности, овако што не сме написати. Њега се не тиче, да ли неко још и данас пева или не пева. Његово је, да покаже: вреди ли оно, што је неко написао. Ако данас Јован Илић не пева (на нослетку, ко то зна?), његове песме баш ништа нису изгубиле од своје вреддости. Он и данас остаје српски Мирза Шафије. Од куд опет пронађе проф. Карић, да Драгашевић сад не пева, кад је он и у прошлој години „Стражилова" објавио неке своје стихове?! — Знамо, да да је овако лакше, тим пре, кад се при руци нема каква књига, из које би се могла попабирчити која фраза о овим песницима! 0 Јакшићу је Вуловић написао неколико табака, и онда је лако склапати шупље реченице. „Кад готово пресахну извор песмама, онда се Јакшић баци на приповетку, и ту се на ново показа његова песничка снага у свој својој лепоти" (стр. 292.). — Као што већ видесмо, овај кобни став није Карићев оригинал. Он слепо поверова „једином нешто озбиљнијем раднику у литерарној критици", који вели: „Кад је готово био пресахнуо извор лирске поезије ђурине и кад се чинило да је у опште малаксала песничка снага његова, онда се у један пут показа та снага у свој пређашњој лепоти својој и потече бујним бистрим врелом — приповедака."*) — Али што верује проф. Карић, не ћемо ми да верујемо, а не ћемо с тога, што је не*') Вуловић: „Ђура Јакшић песник и сликар" (VIГ. књ. „Дела Ђуре Јакшића", стр. 35.)

истинито Вуловићево тврђење (о Карићевом не вреди ни трошити речи!). Код Јакшића иду упоредо и песма и ириповетка. Своју „ Првенчад " Јакшић је написао 1853. год., а прву приповетку („ Краљица") 1860. год. Из ове је године (1860.) песма „Ја сам стена /..." Доцније му : „ На Лииару " (1866.), „Отаџбина " (1875.), „ Шваља " (1875.), и многе друге, у којима се нигде не осећа, да је „готово пресахнуо извор лирске поезије ђурине". На послетку и најпростији рачун обара Вуловићево и Карићево тврђење: Јакшић је написао око 150 песама, а од тога броја до 1860. године, кад је почео писати приповетке, долази 39 иесама! Па све и да немамо овај сразмер, зар се мозке казати, да је „готово пресахнуо извор лирске поезије" код онога, који је пред своју смрт написао „Станоја Главаша ?" — Одузмите „Главашу" драмски склоп, остаје вам најлепша и најбујнија лирика. „Једини нешто озбиљнији радник на литерарној критици" панео -је другу велику неправду Јакшићу. (Не тиче нас бледа Карићева копија, кад имамо Вуловићев оригинал, и ако морална одговорност пада на проф. Карића.) Говорећи о Јакшићевим драмама, овако пише Вуловић: „У ђуриним драмама нема богаства, разноликости и оригиналности у карактерима. 1 ' Да би то доказао, додаје: „Јунаци су му један као и други: храбри и племенити, али нлахи и недоследни; поглавари колебљиви; неваљалци невешти и глуии. Женски карактери или наивни ( М.арта у Јелисавети ), или страсни ( Босиљка у Сеоби Србаља), или лукави и покварени ( Јелисавета). Просте, грубе карактере слика врло добро; исто тако стире, мудре људе и јунаке. " *) — Дакле у трима драмама Јакшић „слика врло добро": иросте и грубе карактере, а тако исто старе, мудре људе и јунаке, па за то ипак у његовим карактерима нема разноликости Ово изнесосмо, да сами читаоци виде, колико критичне доследности има код „јединог нешто озбиљнијег радника у литерарној критици"! Јакшић, не да се порећи, није познавао драмска правила; у његовим драмама нема никакве технике, с тога се оне тешко и представљају. Јакшић није нознавао Шексиира, па да од Максима Црнојевића начини болесна философа — црногорског Хамлета; али је за то Јакшићева Јелисавета, да не помињемо Гадоша Орловића, карактер на своме месту, карактер, каквих је мало у српским драмама. — Јакшићевим драмама може се замерити формална страна; али се не сме рећи: „ ЈакшиЛеве су драме слабе и , као што вели проф. Вуловић, а секундира му проф. Карић! **)

'*) На поменутом месту, стр. 125.

**) Оволико само узгред рекосмо, остављајући, да другом приликом озбилшије нроговоримо о литерарним сгудијама проФ. Вуловића.