Stražilovo

Бг. 11.

СТРАЖИЛОВО

169

то није ништа друго већ народно илити аучко иричање, то јест причање пука, који се никад не задовољава с оним, што се збило, већ мисли и смишља, како се што збило и зашто се то тако збило и догодило и не мирује, док лепо не смисли и не створи причу о догађају, који се давно догодио. Знати, да је у боју на Косову нао турски цар Мурат од руке Србина јунака, и да је посечен кнез Лазар и да су у том боју изгинула скоро сва господа српска и само Вук, зет Лазарев, да се снасао, — с тиме, с таквим фрагментарним знањем познији се нараштај не задовољава већ хоће да зна, ко је узрок погибије и пропасти те своје господе и свога рода, и ко је био и како се управ звао онај Србин, који је ножем распорио цара Мурата и зашто је он отишао сам или самотрећи у турски табор, шта је претходило том одласку његовом у очевидну нропаст — у српском табору; и како да се само Вук, зет Лазарев, спасе и изнесе своју главу и т. д. и т. д. ? И познији нараштаји немају кад нити могу истраживати и испитивати, шта о свему том кажу књиге цароставне, и да разбирају и распитују, да ли се где у ком манастиру налазе записи сувременика оној погибли српској и да сравњују записе те са „цароставним" или „староставним" књигама, као што данас наш учени господин Ианта ради; све то није нужно оним познијим нараштајима а они себи знају у том ногледу друкчије помоћи и празнине у свом знању о оном догађају лепо попунити. „Њима у сну каже вила". У души народа има снага, која непрестано ради и која може да надопуни оне празнине, да исплете мрежу, повеже одломке и једно с другим у свезу доведе и да тако створи иричу, лепо смишљену причу о догађају из старина. И Орбин није сам измислио већ је готову нашао нричу о боју Косовском, по којој је Милош био зет Лазарев. Од писаца, који су мени познати, први је Албанез Боп Сопв&тто МивасМ, који око год. 1550. помиње Милоша Кобиловића као зета Лазарева; (Нор^ 1. с. р. 306. „I/ аћга %Но1а с1е1 ргсјаш Еаиаго НШепа Г ћауо МИон СиШогчсћ |ит пннгПе"), а наш Константин философ, родом Бугарин, Дука и Лаоник и преводник Дучин и Цревић (Тиђего) и Јаничар и Курипецић (год. 1530.) пе знају или бар не кажу, да је Милош био зет Лазарев. Што се имена благородног оног јунака, који је убио цара Мурата, тиче, то смо већ чули, да се он по Константину философу, односно по оном, којије из Константиновог житија правио извод за руски хронограф, даље по Лаонику и Туберону, звао Милош,, но Михајило Константинов из Острвице (Јаничар), преводник Дучине Историје, Орбин и Лукаревић, Лавао Витезовић и Качић, гроф Бранковић

и изводи из његове кронике, Рајић и Енгел зову и иишу га: Милош ЕобилкИ. Милошем КобилиЛем пишу га и Антоније Вранчић год. 1553. (в. Моп. Нип§. ћта!. бсг 1 р1;оге 1. II. 305. „сит МПодао Ко1н!уЉ); Јован Љубић, каноник Бреславски у Слеској год. 1566. (в. Сотгшввшпеа с* геМопеа Уепе1;ае, издање југославенске академије, Јот. III. р. 170. (а МНовзо КоЈпјИс%,К) и р. 180. (М11ов8 ШШсхГ); Герлах год. 1.578. ( ? ,8агскоГ ос1ег Кго!; ет ^говвег МагкШеск. Аиввег Дет Магск ћа* ев ет 8сћ1ов8 ^ећак^, с1ауоп 81;ећеп посћ 4. ћоће &в1;е Тћигтеп П11(; етег Кт^таиегп ит^екеп. Г)[<: Сћп81еп 8а§ - еп, (1авв МИовсћ СокоН, мгекћег 4еп Тигскјвсћеп Каувег Мига1; егв1;осћеп, с1а ве1пе ^оћпип^ §ећаГ1; ћаће". 81;ерћап Оег1асћ'в Та§'е-ћисћ е1;с. Егапк1иг1; 1674. р. 522.); Енглез Браун ( Вголуп ) у другој половини XVII. в. у немачком преводу: МГсћае! КоМ; и Љетоаиси хрватски (Агк1у IV. 33. и 38.); и Дубровачки песници: Иван ГундулиЛ и ђон Палмотип из ХУП. века; — влашки Летоиис (у Григоровића: 0 Сербш и т д.) у рукопису од 1620. стр. 10.: иТогдд одшп, конн нменем Мнлоип. К ов нлн V ћ кнтт^к !1 добл1н мгна. »шлслмл к нрнг.лшпнтсл н прокодолт. \\нд ждром Мсрлт-псгл н тлкт. онт. погиеђ." — Летоаис сриски у рукопису Карловачке патријаршијске библијотеке из друге десетине XVIII. века: »Унлонњ Кок н л н V, ножбм 11(>он(к\кт, 1|лрл Мтт.л п н.л Косокк: Сабраник проигумна Хоповског ћирила, рукопис манастира Хоповскога, и у њему запис (око 1720. г.) ])Кт> лето 1390. гон. 15. нд Косокк енст1. врдн веднкл кт. то креме номеждк СрБдлћ н ТврдкЂ н н-, том кого \(к11:(н1 шпс/ј, ундошћ К 0 б н Д ii v 014,11 || лрл тирскогл М :олтл под шлтором н стлде емк ногом пд прсн. II тогдд дке енине елрлжн се конске нд нолго Косокк. II нд том Еого попве срвске коиске седдмћдесетћ хнлгадд д Ткрдкд пдде сто н 10 \нлгадд н тк иогнве срвскн кне?к Дд^дрћ, нгддде н Кккћ Крднкокну стдрд иекерд; н тк иогнбошс ерЕСке снлне конкоде Унлош К обнлну и н остддн кнтс/окн н кддстелнунћн кдко сокодокн." Јеротије Рачанин на свом путу год. 1704. у Јерусалим, списаном год. 1721. (в. Чтешл при императорск. обн1,ествћ исторји и т. д. год. 1861. књ. 4. стр. 2.: „то зову шаторишта Марка Крал&вића, Милоша ЕобилиЛа " — (покојни прота Стаматовић у Српској Ичели за год. 1841. заменио је Кобилић са Обилић; а то је исто и г. Стојан Новаковић у Гласнику књ. XXXI. стр. 298. учинио; а зашто ?); напослетку да поменем још и » П ћснб јстореуесккго"), *) Јулинац у својој краткој Историји „Славено-Сербскаго" народа, изданој 1765. вели на стр. 91. да је „ П ^ снђ " ту „предт, н^коликими л^тами н З јкои Сербскои Јеромонахг сочинил'Б, которое (то јест описан1е баталије на пољу Косову) по томт, 3. Орфелин вч, 16. на св-ћтт, издалт,, (у Венецији 1761.-1762.)