Stražilovo

Б р. 17.

СТРАЖИЛОВО

269

све до данашњих днева. Стари Грци престављали су да је доста само акдија атома, као материје, која се сваковрсно спаја и разне облике добија, па да се протумаче све појаве на свету. Ма да Далтн не попушта од недељивосги својих најситнијих делића, ипак калсе и сам: „Не знамо управо, да ли се не би које од тела, која стихијама зовемо, могло разделити." БВјле, у расправи једној о почетку облика и квалитета, вели: „Има универзалне материје, која је у свију тела, — широке, дељиве супстанције но непробојне." Доцније се скоро исто тако изражава и Трехем, јер пише: „Можемо узети, да разне врсте у материји, које су данас познате као стихије, имају једне и исте атомистичке молекуле, који се разно крећу. Једна материја је ипотеза, која се потпуно слаже са ипотезом о утицају гравитације на. сва друга тела." Запитајмо се сада, каква експериментална доказа имамо за ове интересантне мисли ? У првом реду време од педесет година променило је са свим ово питаае. Не само, да се са 53 стихије, које су године 1837. биле тачно познате, дошло да 70 у години 1887., ако изоставимо двадесет и више нових елемената, које су нашли недавно Крис и Нилзн у неким ретким скандинавским кристалима, него су и особине ових стихија испитане те нам тако тачно познате, како се тада није могло ни помислити. Како међу собом стоје ова тела, која се пре иедесет го-

дина нису могла разликовати, јасно је данас са свим па баш на то да вас упозорим за који часак. Већ сам приметио, да је Далтн релативне тежине атома одредио, узевши за јединицу тежину у хидрогена и да је Прут држао, како се атомне тежине свију других елемената добију множењем атомне тежине хидрогена са бројем каквим и тим је показано на велику везу у конституцији међу хидрогеном и оста : лима елементима. После Далтна и Прута ревно се борили многи међу најбољим кемичарима у целом свету са нравом истином у Прутову закону. Испитивање је чисто експериментално и само они, који знају за тешкоће у таком нослу, могу преставити, колико су жртвовали Дима, Штас и Марињак, исиитујући трудно атомну тежину у елемената. Па шта је последак ових тешких и трудних експеримепата? Да се атомне тежине стихија разних тачно не добијају, кад се умножи ни цела јединица нити половина њена, али да су многи бројеви, који најтачније показују атомну тежину, врло близу броју, који се добије множењем атомне тежине хидрогенове; и зато баш не можемо ни узети, да је то случајно тако, него да мора бити разлога тому. Чему је тај разлог и зашто је тек близу тако а не са свим, још не знамо. Но ко би сумњао, да не ће о стогодишњици овога збора бити збачена копрена са тога незнања, те да ће познато битти ово скривено али основно нитање у теорији о атомима? ће се.)

МОНАХ,

с п е в милорада Појезија, она права, богодана, није ниунасизумрла, и ако јој се са многих и многих страна подмукло подваљује или тешки окови мећу на нелше руке њене. Она се појављује у пуном цвету свом, — та оно, што има у себи од памтивека бујне животне снаге, мора мирисом својим избити на површину, и ако му се сурово одриче свака потреба. Кдко сам се радовао, кад сам се за време ове дуге зиме могао свом душом бавити једним делом такве праве појезије. Прозоре ми покрило ледено цвеће, по далеким планинама све бело, хладно и мртво, у мојој соби тишина и мир; али у души мојој тињао је жар, који се све то већма разбудио при читању правог песничког дела. Пило ми је ио кад кад, као да ми се пред очима нижу сенке и успоменке из давно минулог доба, кад сам као момче

п. iii апчанина. слупгао и читао приче и бајке, пуне чаролије и нежности . . . Романтика, тај бујни и мирисни део људске уобразиље, приказа ми се зрелом човеку, да ме уљуља у красне снове, да ми оживи изгубљени свет, ах! да ме за које време занесе и усрећи. Мени тада ни на крај памети није било, да се „критички" обазрем по том делу наше српске појезије; мене је при поновљеном и опет поновљеном читању привлачила суштииа и сама суштина. Каква критика! мислио сам у себи. Написаћу о том делу оно што осећам, а да се ипак не бих нодао првој навали, прочитаћу дело после неколико дана опет, па онда опет. Ја сам то и учинио, али никако да ме „обузме критички дух." У то, после неколико недеља, дође ми до руку 152. књига „Летописа," и у њојзи оцена дра Мила-