Stražilovo

Б р . 17.

261

Данић се баш из петиних жила упео, да Зорана одврати од најновије му намере. „Немој, брате, да си луд!" доказивао је Данић. „У свету свуд има по нешто, што човек мора отрпити, није ни у трговини друкчије; главно је, да је теби савест чиста. Иди, молим те; а за ким се данас не говори ? Како би ти дао оставку ? Оно истина није плата за то бог зна каква, али ипак и то је поможено. Десет форината је ипак закрпа; ти имаш дете, за које ти се ваља старати ! Што велиш, да ти подмећу, да си крадљивац, то нека те није ни бриге, твој рад подлежи ревизији и контроли, а ту треба да је све у реду пред твојим претпостављенима; а што би се ти освртао на то, што гбворе твоји непријатељи! Па зар ти баш у очи рекоше, да си крадљивац?" Чика Зоран, који је до сад све спуштених очију слушао, погледа Данића оним значајним иогледом, који означава резолутност и највећу сигурност, на чврстим гласом отпоче: „Не, то нису; јер да се ма ко усудио, та реч била би му последња!" За тим стаде мекше и као невољно говорити: „Али ти не знаш, мој пријатељу, ти не знаш тај глумачки свет! Ствари, које немају никакве вредности, на које се човек не би ни осврнуо, знају ти људи да направе тако важним и великим, да им се дивити мораш ; напротив, оне ствари, које неког значаја у себи имају, за које се цео свет интересује, па чак и онакве ствари, за које би се и они, по свом позиву, морали интересовати, пропуштају онако олако, као да се нису ни збиле, и као да и не ностоје. Па онда има још нешто. Видиш, ми нисмо на једном месту, него путујемо, и ја у сваком месту морам да слушам ионово једне те исте увреде. Истина је, да сам ја у стању, њихове клевете у лаж утерати чистим мојим рачунима, па ја то чиним, али шта то све помаже? Рачуни се обелодане у новинама, које ни десети ни стотинити не прочита, а ја остајем у очима осталога света варалица и крадљивац! Не, не, не ћу више! На част им! Због тих кукавних десет форината не живим добро ни са мојим друговима, а ни са публиком! А, не. Ма како, да сам сиромах, не ћу да ми се име, на ма и привидно, каља —" У тај пар кроз мала авлиска вратаоца пропусти госпођа Перса, жена чика-Зоранова, госиодииа ХаџиАнтоновића, са речима: „Изволите! А гле, ту је већ мој Зоран!" Данић и Зоран одмах скочише, пођоше им на сусрет и поздравише се узајамно. Данић понуди ХаџиАнтоновића у собу, али он не хтеде, него предложи, да сви остаиу на пољу, где је врло пријатно било. После неколико пријатних речи са Данићем окре-

те се Хаџи Антоновић чика-Зорану те му врло благим речима саоншти одлуку одборску, којом се њему поверава економска служба код српског народног позоришта на место Мргодића, који да ће по суду лечничком тешко више устати са болиичке постеље; рече му даље, како одбор потпуно поверење поклања њему, и како се нада, да ће и на даље, као и до сада, тачно вршити своју дузкност. Благо лице и позната пријатност Антоновићева учинише те се све намере чика-Зоранове преокренуше. И нехотице погледа Данића, који га је весело погледао, као да би му рекао: „Но ето видиш; шта си луд, човече!" Погледа на своју Персу; оиа је стајала на прагу своје ниске собице па кад је чула речи Антоновићеве, потекоше јој сузе од радости, што њенога мужа тако одликује. Чика Зоран не умеде за дуго ништа да одговори. Прихвати руку, коју му је његов претпостављени пружио; у грлу му застала реч, коју хтеде да изусти, два три пута гутну, очи му се наводнише, и једва што кратко промуца: „Поверење ваше и славног одбора не ћу никад на зло употребити; бићу вам до века захвалан и трудићу се, да се покажем вредан вашег новерења и одликовања." Узајамни стисак руку рекао је све остало. „Па збиља, како је јадном Мргодићу од јуче?" — запита Хаџи Антоновић госпоју Персу. „А сам ће бог знати, господине. Зло је, врло зло! Кукавац! Мора да је сиромах јако озебао, кад му нема тако дуго номоћи. Ја идем сваки дан, да га обиђем, али бога ми све горе па горе. Сутра ћу опет отићи, ал мучно да ћу га жива затећи. Тешко ми је, знате, кад помислим, да јадник нема никога свога. Еј, еј!" „Сиромах Мргодић!" додаде Антоновић и, као да хтеде прекинути тај тужни разговор, запита: „А збиља, где је ваша Јелчица? Јуче сам јевидио. Велика већ девојка." „А, деца расту" — одговори брижна мајка. „Особито то наше дериште баш, што но веле, ижђикало. Нико не би рекао, да јој је тек четрнаеста годиница; као друго од шеснаест. „Нека је жива и здрава. Још мало, па ћемо ми њу у глумице. Дете је врло разборито и живахно." Данић погледа бојажљиво у Зорана и Хаџи-Антоновића, као да би им рекао: „Не дирајте ми у то дете!" Госпоја Перса сва претрну, кад чу те речи Антоновићеве. Она није марила глумачки сталеж, вгго јој је мужа отргао; па сад још зар и јединицу? Не смеде у тај нар ништа рећи, само је ломила, своје радом измучене суве руке.