Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

265

пљења, које ме обузме, чим погледим на ону руску књигу, у којој је оиисано оно хожденије Пиминово у Цариград г. 1389. Казао сам ти, у којој печатаној књизи и на којој страни те књиге и од ког до ког стиха треба да, читаш па да знаш, шта је Јерак казао о смрти кнеза Лазара, и како га је слуга његов дивно осветио, па потражи у тамошњој университетској библијотеци означену књигу и прочитај то место у ориђиналу и кад прочиташ својим очима, онда веруј, а иначе не веруј ником: ни Стојану, ни мени! А остали, који не знају и не разумеју тога скуиога језика, нек се задовоље с уверењсм, да се иричање Грка Јеракса не разликује јако од онога причања Јеврејина Рави Јосифа, сина итд. У исто време, кад је путовао по свету тај Јеврејин Рави Јосиф, живио је на западу епископ ГТавао Јовије (Р;ш1о 6шуш ) и нисао је много о турским даревима и о турским стварима. У књизи једној стародревној, печатаној у Млецима г. 1560. трудом неког Санзовина, нашао сам састав: „ГпГоггаа+т <И Раи1о СКоуш Vенсоуо Љ' N0гопа а Саг1о V. ГтрегаЛоге", и сад ми је жао, што из тог састава нисам г. 1872. исиисао више но само ово и овако: стр. 73.: е1; Магео СгахоуЈсМо Вс^пог сН Ви1§апа „рогсће И 8!§'пог Рагиаго 1)е8ро1о Л1 8егУ1а е(; Магсо, 8х§пог сБ Ви1^апа. — — Рог 1а гаог4о Де1 1)с :8ро1 ;о Ратааго, гев!;о вс1е§'па1;о ипо 8С ,1пауо сИ па11011 8егу1апо, е рег тешПеагЈ 1а тог1е с!е1 вио па1ага1 81§'погс,, 81 Де1Љего топг еоп 1ата Д' агато о»1ч',^10, е со81 рј^НапсХо 1! 1отро соп ип ри§па1 (пињал) аттаиго АтогаИе. Вајаге1о I. вићћо Геее §гапДе 088егс11;о соп!га а1 8. Магсо сН Ви1§'апа е!с." Филип Лоницер у књизи, штампаној у Франкфурту на Мајни г. 1578., том I., пише на листу 11. на другој страни исто као и Јовије и Рави Јосиф, а наиме, да је кнез Лазар у боју, у који се, здружен с Марком, бугарским деспотом, и с неким арбанашким кнезовима и велможама, упустио против Турака, ухваћен у11ат т сагсеге бпт!, сијш 111Д1дпат песет аегуиз, па!шпе ТпћаПив, ејив еНопв, уш сПсаге Јп§еп11 апјто аиаиз, (Јиат^иат зе 8С1ге1 сег1ат тог!ет аД1ге, АтигаЉет 1атеп ри§1опо 1гап8ЈГоДН. РгаеМ! АтигаЉез геБиа Тиге1С18 апп18 23. Регп! а Сћ. 1372. ВајагеЉез — ра!г18 еаеДет ушсНса1иги8, 1111110 1треП1 таНДа 8Шт1 тапи аДуегаиа Ви1§аго8 8егУ108С|ие толл!;, еогитсјие с1исе Магео Де8ро1а сит итуегва Ви1§апае поћШШе саезо, ишуегва еа Д11;10пе ро1ћи8 ев!. Неки прос|»есор Бечки, који је с послаником Јаћимом Синцендорфским пошао у Дариград, описао је тај свој пут у латинских стихових и опис

тога пута: „Вег ћуиапЂтит Неппсј Рогзн" штампан је у Франкфурту г. 1583. Из тога, не баш нојетичног и нимало значајног, путописа прибележио сам ова три стиха: „Сезро1;а (Лазар) сар^из ођЛ, сијиз (тетогаШе) зетиз „ХЈНигив (Зотјпит, сег1л^ие репси1а зрегпепв „ЗиррКсп, ^еггит Ћедгз зи!) рескоге согкШ;." А 1) о 11 Соп81ап1то Мо8асћ1, Албанез, прибележио је у својим мемоарима: „Ваиаго (Ве8ро1;о сП 8егу|§ +11 ргеао Да Атига! РгтсЈре с1е ТигсН е Га1о топге, рег 1а сш тог1е Уо1епДо8епе уеисНсаго М1108 (Си1лктећ) соп ии ри^па1е иесјве Атига! е Ги тог!о 1ш." (НорГ, Сћгош^иез е!с. р. 306.) Да је и Михаило Константинов из Островице (Јаничар) знао за то књишко причање, види се из овог месга: „—тада је цар Вајазит скупио војску против Марка, бугарског кнеза, сећајући се смрти свог оца, јер је тај кнез био у номоћи у рату кнезу Лазару; дошао је дакле на оно поље, где је отац његов Мурат био убијен. Ту је Бајазит бугарског кнеза свом војском бугарском и српском разбио и убио." (Гласник, књ. XVIII. 80.) А да ли је за то знао и онај хрватски летонисац фра Иван Томашић, који је двапут нрибележио ово : „Аппо Вопиш 142У (?) Тигсће 111 < !о80У0 ргоШ§а11 вип(; рег Магсћит СћгадШжН, сотпет 1Шдаггае, ћНит Уи1соавта е! рег 1)еће1ак; 1П еоДет соп1ћс1;и ћчгслЛа+иг Тигећогит 1трега1;ог е! 111 еоДет сатро верићи« еа1, и! сегш1иг уиктпћив" (Агк|у IX. 16.) — то се не зна. Но кад бих хтео још даље терати траг тој књишкој причи, ие бих био готов ни до сутра, а ја сам рад још данас да са свим свршим или завршим ову расправу. С тога ћу само још да ти прикажем, санани Србине и српски сине, дотично место из историје катедралне цркве Загребачке, коју је пре стотину и неколико година земљак Павићев, каноник Валтазар Адам Крчелић списао, но од које је само први том т ГоНо издао. На стр. 137. вели Крчелић: ,.Магс: КгаНеушћ аДео ас1 ћос шдис 1етрога сап+Шешв се1ећга!Ј, а §еп!е УаксМса (а под тим влашким пуком мислио је он тебе, Србине и српски сине,) и! еогига соиу.1У1а У1Х у1Деп8, с{и1Би8 еит поп сап11пеп1; пес ћег Гас11е Га .С1аи1, 81пе Мага сап1и е! ргаесопЈ18, ћаес ћгеУ18 тоДо ГивЈог аИМ пагга!ш. Ега1 Ви1дагт, Сгаеса Мс р1епи8 (дакле твој Марко Краљевнћ, Србине и срггски сине, био је, то јест, он иије био, као што то ето сам Крчелић, претходник пок. Месића, г. Рачкога и нореклом правога Влаха али данас живосног Хрвата Смичикласа, прњзнаје, да није био Шокац, већ Бугарин, и то жесток источњак, а иошто је био Краљевић Марко тај и такав, да је био, као што га даље карактерише исти тај каноник) тсотШт, ваггиа. Хипе АтигаШ аДћаевћ 111. и! а